Kao roditelje Sajberuvaca, tako od milošte zovemo našu decu, uvek nas interesuju iskustva drugih koji su u sličnoj situaciji – i dece i roditelja. Iskustvo svakog Sajberuvceta nam je dragoceno.

Važno nam je, zbog nas i naše dece da razumemo sa kojim izazovima se Sajberuvca susreću, kako razmišljaju i kako sa tim izazovima izlaze na kraj, i šta očekuju od nas – svojih roditelja.

Nekoliko sada već odraslih Sajberuvaca odgovorilo je na poziv i podelilo sa nama odgovore na tri važna pitanja – na čemu smo posebno zahvalni, kao i gospođi Svetlani Todorović na kontaktima i preporuci. Odgovore sada delimo sa vama…Pročitajte priču Nataše Stojičić.

Sajberuvce: Šta ti je bilo najveći izazov/najteže dok si bila dete, a da je imalo vezi sa sluhom – navedi 3 stvari, možeš i više ako želiš. Koji su tvoji saveti, kako se boriti sa takvim situacijama?

Kada sam bila dijete bojala sam se da će me ljudi pogrešno razumijeti i da ja njih neću razumijeti. Nisam znala kada govorim preglasno ili previše tiho, pa sam se stidjela. Ja sam mislila da će se ljudi potruditi da pričaju sporije ili da će biti malo drugačiji prema meni, jer ne čujem, ali sam vidjela u njihovim očima da im je dosadno i da ne žele da se trude. Tako je malo ljudi koji su se trudili da im polako objasne i da mi poklone pažnju, tako da sam se osjećala odbačeno i nesretno. Kasnije sam shvatila da je porodica najvažnija, mama, tata, brat, baka,ujak,… Oni su imali ogromnu ljubav i strpljenje. Zato je moj savjet da nikada ne treba odustati, da uz ljubav i pomoć porodice treba uporno učiti. Ne mogu da govorim o sebi, a da se prvo ne zahvalim gospođama Stevki Ristić, Danici Mirić i Svjetlani Todorović, koje su me naučile da govorim, čitam i pišem.

Sajberuvce: Šta bi volela da su tvoji roditelji znali kada si bila dete? Šta su radili dobro? Šta je trebalo da rade drugačije?

Voljela bih da su roditelji znali da ja želim biti opuštena i da ne treba da vrše pritisak na mene. Voljela bih da su bili umjereni. Znam ja da je dobro to što su bili uporni i što su me dobro naučili, ali ipak možda je moglo biti drugačije kada su u pitanju moje želje, navike, društvo, škola i drugo. Mogli su me pustiti da se družim sa gluvima više, možda bih bila sretnija da su me pustili da sama nešto odlučim. Ja znam da sam postigla veliki uspijeh i zahvalna sam roditeljima za to, i znam da mi nisu puno pomogli da ja to ne bih mogla sama. Danas želim da im kažem da treba da imaju povjerenja u mene, da sve mogu sama i da me puste….

Sajberuvce: Napisi ukratko nešto o sebi sada: Koliko imaš godina, čime se baviš, porodica, itd – šta smatraš da je važno da znamo o tebi?

Ja sam Nataša Stojičić.

Rođena sam u Banja Luci 1995. godine.

Kada sam imala 2 godine, otišli smo da živimo u Modriču.

Kada su moji roditelji saznali da ja ne čujem odlučili su da me vode u Beograd na vježbe. Često smo dolazili, a meni je sve to bilo naporno.

Željala sam da se igram i da budem sa bratom kod kuće. Moja mama je puno vježbala sa mnom, onako kako su nas logopedi Stevka Ristić, Danica Mirić i Svjetlana Todorović učile. I tako smo uspijeli.

Ja sam krenula u redovnu školu u Modriči. Imala sam dobru učiteljicu i drugarice koje su mi pomagale. I opet sam svakog raspusta dolazila u Beograd, da popravljam svoj govor. U devetom razredu odselili smo u Banja Luku, a moja razrednica Milena Drpa je došla da bude sa mnom prvi dan u novoj školi, to nikada neću zaboraviti. Završila sam srednju školu kao tehničar dizajna enterijara i ind.proizvodnja, i to kao učenik generacije, što je bio veliki uspijeh. A nije mi bilo lako i bila sam usamljena. Nove drugarice i drugovi, nova sredina, nerazumijevanje, sve to mi je bilo strašno, ali ja sam naučila da uvijek radim i učim. Sada studiram grafički dizajn na Akademiji umjetnosti u Banja Luci, treća godina. Nisam nikada mislila da ću studirati, ali svi su mi govorili, da ja to mogu. Eto dokazala sam da i to mogu. Zato je moj savjet da treba biti uporan i da mi gluvi i nagluvi možemo sve kao i oni što čuju. I moja najveća ljubav, moj hobi je pravljenje nakita i jednoga dana moj posao će biti grafički dizajn i dizajn nakita. I na kraju važno je da kažem da često imam osjećaj da se nalazim u sredini, između onih koji čuju i onih koji ne čuju i da ne znam kome pripadam. I na kraju veliko hvala mojoj mami!

 

Sajberuvce: Hvala mnogo tebi Nataša što si sa nama podelila ovu priču! Voleli bismo da podelimo još mnogo ovakvih priča, a nekoliko odgovora poraslih Sajberuvaca stiže uskoro 🙂

One Comment

  1. Hvala mnogo Nataša! Ja se trudim da objasnim svojoj ćerki od 7 godina da pripada ovom šarenom svetu u kome smo svi tako različiti, neko ne čuje, neko ne vidi, neko neće da razmišlja, neko je nestrpljiv, neko stidljiv, neko prosto bezobrazan… ali da je najvažnije da shvati da pripada prvo sebi samoj i ljudima koje voli i koji nju vole i poštuju. I mi koji čujemo dobro često ne znamo gde pripadamo. Nekad je dobro ne pripadati nigde, biti svoj i ako je to verovatno najteže. Mi, roditelji, često budemo teški, preterano zahtevni, često pravimo i greške, plašimo se da naša deca neće ostvariti svoje potencijale, želimo da držimo stvari pod kontrolom… Ali tako je valjda sa svim roditeljima na ovom svetu. Po mom iskustvu, a poznajem dosta roditelja čija deca prolaze kroz slična iskustva kao i ti, iza svega toga smo zapravo beskrajno ponosni na vas i iskreno vam se divimo. Iako to možda ne pokazujemo uvek na pravi način. Samo napred, ceo svet je tvoj, nemoj nikada da posumnjaš u to!

Оставите одговор на Jasmina Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Molimo Vas unesite odgovarajući broj * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.