Roditelj saradnik

roditelj saradnik

U procesu rehabilitacije govora deteta jedan od roditelja, najčešće majka, određuje se kao roditelj saradnik. On ima zadatak da u saradnji sa terapeutom iz roditeljskog ugla aktivno prati i evaluira postignute rezultate rehabilitacije, kao i da, kod kuće, sprovodi sa detetom propisane stimulativne vežbe kao dopunu terapijama. Roditelj saradnik koji je u stalnom radnom odnosu ima zakonom omogućeno pravo na plaćeno odsustvo sa posla do navršene pete godine deteta. Nekada, zbog sprečenosti roditelja, ulogu saradnika u rehabilitaciji mogu da preuzmu baka, deka ili neki drugi član porodice blizak detetu.

Roditelj saradnik se lako može naći u nezavidnoj poziciji nekoga ko je zadužen za rad sa detetom, pa je, samim tim, nezvanično i najodgovorniji za rezultate koje dete postiže. To stvara određeni pritisak i može delovati kao neravnopravna podela odgovornosti i obaveza između roditelja. Drugi roditelj, koji nije do te mere upućen na terapije i na tok rehabilitacije, obično, mnogo lakše i opuštenije ulazi u spontanu igru sa detetom i gradi sa njim ležerniji odnos, neopterećen uputstvima terapeuta o vežbama koje treba da se sprovode.

Ukoliko takav disbalans preraste u uobičajeni model ponašanja u svakodnevnom životu, vrlo verovatno da će, pre ili kasnije, prouzrokovati krizu i negativno uticati na funkcionisanje porodice, a samim tim i na kvalitet rehabilitacije. Zbog toga je i za samo dete, ali i za ostale članove porodice, mnogo efikasnije i manje stresno ukoliko se, u skladu sa mogućnostima, svi kao tim angažuju u rehabilitaciji.

Iako je roditelj saradnik glavna veza između terapeuta i porodice, svi članovi porodice treba da budu upoznati sa prirodom oštećenja sluha deteta, sa fazom razvoja u kojoj se dete nalazi, sa načinom na koji je preporučeno da se komunicira sa detetom, sa poteškoćama koje su trenutno aktuelne, sa stimulativnim igrama koje treba da se sprovode u slobodno vreme i sl. Pored toga, možda je još važnije upoznati sve osobe bliske detetu sa onim što odmaže rehabilitaciji (tepanje, vikanje, požurivanje u govoru, forsiranje u vežbama i sl.). Svakako je neophodno da svi oni koji su bliski detetu i provode vreme sa njim, što bolje razumeju šta podrazumeva oštećenje njegovog sluha, koje su njegove mogućnosti, a koja ograničenja, kao i šta je ono što dete u datom momentu treba da savlada, kako bi se na to obratilo više pažnje prilikom igre i komunikacije sa njim.

roditelj saradnik

Bake, deke i drugi bliski rođaci mogu biti izuzetno korisni saradnici u rehabilitaciji. Zbog nenametljivog i spontanog pristupa koji imaju, dete sa njima često mnogo lakše može da savlada neke stvari koje mu teško idu na terapijama ili u radu sa roditeljima. Dešava se nekada da dete deluje dekoncentrisano i nezainteresovano za igrice koje sa njim radi terapeut, da bi, kasnije, kod kuće, samoinicijativno pokušavalo da se igra baš takvih igara. Ukoliko su ukućani u toku sa aktuelnim programom terapije lakše će moći da primete i adekvatno da podrže takve pokušaje. Na taj način rehabilitacija postaje jedan od zajedničkih porodičnih ciljeva za koji svaki član daje svoj određeni doprinos i jednako učestvuje i u teškim i u lepim trenucima. Porodica tako postaje čvršća i povezanija iako su okolnosti u kojima se nalazi otežavajuće.

Odmah po postavljanju dijagnoze, objašnjeno mi je da je oštećenje sluha mog deteta trajno i nepopravljivo, da će morati celog života da nosi slušne aparate, da će do polaska u školu morati da ide na terapije za rehabilitaciju govora, da te terapije daju prilično dobre rezultate kao i da postoji specijalizovana škola za decu oštećenog sluha ukoliko rezultati rehabilitacije ne budu omogućili uklapanje u redovan školski sistem. Rečeno mi je da, kao roditelj saradnik, do pete godine deteta imam pravo na opravdano odsustvo sa posla i to je otprilike bilo sve.

Šta, međutim, tačno podrazumeva ta moja nova uloga roditelja – saradnika ostavljeno mi je u velikoj meri na ličnu procenu. Svi roditelji koji su prošli kroz sličnu situaciju odlično znaju koliko su sve te informacije, iako suštinski tačne, bile zapravo suvoparne i nedovoljne u odnosu na stotine drugih pitanja koja su se svakim danom samo gomilala u mojoj glavi.

– Šta znači srednje teško oštećenje sluha? Kako nastaje? Kako je moguće da ne postoji nikakva šansa da se ikada popravi? Šta znače decibeli, a šta frekvencije? Kako to da moje dete ipak čuje kad ga pozovem po imenu? Zašto odreaguje kad lupim nečim pored njega? Kako će zvučati njegov govor? Od čega to zavisi? Da li će moći ikada da sluša muziku? Da li mogu da učinim još nešto da bih mu pomogla? Kako rade slušni aparati? Da li njihovo nošenje ima negativne efekte na zdravlje deteta? Koji su im dometi? Da li zaista moraju toliko da pište?

…I još bezbroj drugih pitanja, sa samo par sličnih odgovora – Još uvek je rano da se o tome govori… ne može se tačno znati…previše ste ambiciozni… ne smete biti tako nestrpljivi… ne možete ništa više učiniti… moraju da pište…

Prethodno iskustvo naučilo nas je da ne poklanjamo previše poverenja onima koji zastupaju kategoričke stavove i tvrde da se nešto ne može ili ne sme, bez jasnih argumenata i bez prostora za mnogo pitanja.

Luna se rodila sa samo par procenata šanse da preživi. Već samim svojim postojanjem pobijala je veliki broj suvoparnih statistika i “apsolutnih istina”. Mi kao njeni roditelji, nismo imali prava da stvari prihvatamo zdravo za gotovo i da se olako mirimo sa neminovnostima. Takav stav bio bi suprotan svemu onom kroz šta smo prošli gledajući je kako se sa 940 grama i sa nekoliko alveola umesto pluća, suprotno svim okolnostima, svakoga dana neumorno bori da prodiše i da poraste, bodreći je i podstičući je u bezbrojnim nespretnim pokušajima da samostalno napravi prvi okret, da propuzi, da se uspravi, da napravi prvi korak… Naučila nas je da upornost i nepokolebljiva borba imaju moć da “nemoguće” preobraze u “ne-još-moguće”, a iz te tačke je mnogo lakše poverovati u ono željeno, obećavajuće “sve je moguće” i sagledati put koji do tamo vodi.

Uvek postoji “još nešto” što možete da učinite za svoje dete…i nije tačno da slušni aparati moraju da pište u ušima deteta! Shvatila sam da ukoliko ne počnem sama da upravljam situacijom i ukoliko prepustim da ona upravlja mnome, samo gubim vreme i osiguravam jedino put u neuspeh. Zbog toga sam se trudila da se što bolje informišem. Čitala sam sve o razvoju govora i o rehabilitaciji dece oštećenog sluha što mi je dolazilo pod ruku. Istraživala sam na internetu tu temu iz najrazličitijih mogućih uglova. Pronalazila sam druge roditelje koji imaju decu oštećenog sluha i upoređivala njihova iskustva.

roditelj saradnikTražeći odgovore na sva ona pitanja koja su me mučila sklapala sam polako sliku o tome kako zapravo treba da izgleda rehabilitacija govora deteta u praktičnom životu i otkrivala da roditelji ipak mogu da urade mnogo više za svoju decu nego što se to čini na prvi pogled. Iz mnoštva različitih informacija i iskustava izdvajala se uvek manje-više ista suština – ne postoje brza rešenja, rehabilitacija govora je spor proces koji u isto vreme zahteva veliku upornost i rad. Shvatila sam međutim i to da niko ne može sa sigurnošću da odredi granice koje je uz strpljenje, istrajnost i nepokolebljivi entuzijazam moguće doseći i prevazići.

prethodnonastavak

Korisni linkovi:

Osvajanje tišine I – Uvod

Osvajanje tišine II – Moje dete ne čuje

Osvajanje tisine III – Dijagnostika ostecenja sluha

Osvajanje tisine IV – Porodica i rehabilitacija govora deteta

http://Facebook grupa – Sajberuvce

Facebook grupa – Roditelji dece sa oštećenjem sluha

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Molimo Vas unesite odgovarajući broj * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.