Gospođa Danica Mirić, jedno je od najpoznatijih imena na našim prostorima u oblasti rehabilitacije sluha i govora.

mr_Danica_Miric1Sa diplomom profesorke defektologije i radnim iskustvom od skoro četiri decenije, gospođa Danica – alias, Teta Dana, pomogla je roditeljima da izvedu na put veliki broj dece oštećenog sluha. Osim po izuzetnom profesionalnom iskustvu, gospođa Danica je kako u krugovima kolega profesionalaca koji se bave pružanjem podrške deci oštećenog sluha u različitim oblastima života, tako i u krugovima porodica dece oštećenog sluha, poznata i kao izuzetna osoba, nepresušne energije, optimizma i spremnosti da pomogne. Posvećena stalnom usavršavanju i praćenju najnovijih tehnologija i trendova, magistrirala je (2009. godine) upravo na temu kojom se intenzivno bavi poslednjih deset godina, a to je oblast auditivnog i govorno-jezički razvoja dece sa kohlearnim implantom. U Kliničkom centru Srbije, Klinike za ORL i MFH, radi od početka 1985. i autor je brojnih naučnih radova iz oblasti defektološke dijagnostike i rehabilitacije dece oštećenog sluha. Predsednica je Udruženja surdoaudiologa Srbije. Gospođa Danica od profesionalnog ima bogatiji samo bračni staž 🙂 Majka je troje dece i baka jednog divnog školarca.

Sa gospođom Danicom razgovarali smo o mnogim, za nas bitnim temama – o (re)habilitaciji dece oštećenog sluha i ključnim faktorima uspeha. Veoma smo zahvalni našoj sagovornici na strpljenju i energiji uloženoj u odgovaranje na sva pitanja koja smo imali.

Radi bolje preglednosti i čitljivosti intervjua, Sajberuvce je odlučilo da sadržaj objavi iz nekoliko delova. Sav objavljeni sadržaj će biti dostupan na sajtu u svakom trenutku.

Prijatno čitanje Vam želimo!

I DEO

#1 sajberuvce: Ko su surdolozi i koja je danas razlika između surdologa i logopeda – sa pojavom kohlearnih implanata i drugih savremenih slušnih pomagala?

DANICA MIRIĆ: Surdolog je stručnjak koji se bavi prevencijom, otkrivanjem, defektološkom dijagnostikom i re/habilitacijom dece oštećenog sluha. Njegov osnovni zadatak je razvoj komunikacije, slušanja i govora kod gluve i nagluve dece kako bi se osposobila za samostalan život i rad. Za ostvarenje ovog cilja u radu koristi različite metode i tehnička pomagala.

Pojava kohlearnog implanta i savremenih slušnih pomagala omogućili su da i deca sa veoma teškim oštećenjem sluha mogu da primaju zvuk iz okoline. Oni sada postižu bolje i brže rezultate na planu razvoja slušanja i govora, ali su to i dalje deca oštećenog sluha. Prag sluha sa audio procesorom na implantiranom uvu je u rangu lake nagluvosti (između 20 i 40 dB) dok je na drugom, neimplantiranom uvu,  oštećenje veoma teškog stepena. U funkcionalnom smislu ova razlika daje osećaj kao da je prag sluha i niži za još nekoliko decibela. Zato je veoma važno da se na drugom uvu nosi slušni aparat u slučaju da izostaje bilateralna (obostrana) implantacija. Iako deca sa kohlearnim implantom (u daljem tekstu KI) na prirodniji način usvajaju govor oni i dalje zahtevaju primenu nekih specifičnih postupakа i korišćenje metoda auditornog treninga.

Surdolog je za razliku od logopeda obučen da koristi i podešava savremena slušna pomagala i KI te da u skladu sa time prati i uočava promene u auditivnom funkcionisanju deteta.  Na taj način  omogućava detetu oštećenog sluha optimalne uslove za razvoj slušanja, govora i jezika.

 

#2 sajberuvce: Kakve promene u procesu rehabilitacije su donele savremene tehnologije?

smiling_girl_cochlear_implantDANICA MIRIĆ: U suštini, svi oni opšti principi koji se primenjuju u radu sa decom oštećenog sluha su ostali isti. Deca usvajaju iste faze auditivnog i lingvističkog razvoja, tj. faze razvoja slušanja i govora, i ne mogu ih preskakati. Dete ne može da razume govor, a da prethodno nije prošlo kroz fazu -primećivanja, razlikovanja i identifikacije zvukova.

Razlika je u tome što je primena savremene tehnologije omogućila  bolje i brže rezultate na planu razvoja govora i jezika kod dece oštećenog sluha.

Deca sa ekstremnim oštećenjem sluha koristeći klasičnu amplifikaciju (slušne aparate) mogla su da demonstriraju naučeno tek posle nekoliko meseci mukotrpnog uvežbavanja i drila. Verbalni govor su usvajala koristeći preostali  sluh uz pomoć očitavanja govora sa lica i usana sagovornika. Rezultati u govorno-jezičkom razvoju su bili kod većine dece veoma skromni. Govor gluve dece karakterisao je nerazumljiv izgovor, siromašan rečnik, kratka rečenica, agramatizam i loše razumevanje govora. Govor gestovima  je bio njihov prirodan način komunikacije sa okolinom. Samo mali broj dece mogao je da izgradi relativno prihvatljiv verbalni govor i pohađa redovnu školu. Ostali su se školovali u specijalnim školama i osposobljavali za zanimanja koja su bila lošije plaćena.

Danas uz primenu savremene tehnologije promene u auditivnom i govorno-jezičkom razvoju  dešavaju se mnogo brže, i mogu se meriti danima pa i satima. Prag sluha dece sa kohlearnim  implantom je u granicama socijalnog kontakta pa govor usvajaju na prirodniji način, pretežno auditivnim, a ne vizelnim putem. Izgovor je mnogo bolji, jer sada  imaju mogućnost percepcije i visokofrekventnih glasova. Deca koja su implantirana na vreme i uključena u rani tretman, uz sve ostale povoljne uslove, mogu da razviju govor kao i dete koje čuje. Većinom se uključuju  u  redovnu školu i osposobljavaju za prestižna zanimanja.

Nažalost, i danas ima dece koja ne ostvaruju dobre rezultate u govorno–jezičkom razvoju zbog različitih faktora, a pre svega jer nisu na vreme dijagnostikovana, opremljena aparatima tj. amplifikovana, implantirana, uključena u rani tretman, imaju nepovoljne porodične uslove ili dodatne smetnje/oštećenja.

Dobri rezultati na planu rehabilitacije dece oštećenog sluha mogu se postići samo uz poštovanje svih surdoloških i audioloških principa, saradnju sa roditeljima i podršku šire društvene zajednice.

 

#3 sajberuvce: Koji faktori su, po Vašem iskustvu, presudni za to da li će dete oštećenog sluha izrasti u samouverenu, zadovoljnu i samostalnu osobu?

yoga-on-the-mountainDANICA MIRIĆ: Na razvoj ličnosti utiču biološki i socijalni faktori. Porodica je najvažniji činilac formiranja ličnosti. Njen uticaj je najveći u prvim godinama života. Ona mora da pruži detetu osećaj sigurnosti. Samo voljeno dete i ono koje raste u toploj stimulativnoj porodičnoj atmosferi može se razviti u samouverenu, zadovoljnu i samostalnu osobu. Roditelji ne treba da budu ni popustljivi ni prestrogi, već samo dosledni. Nedoslednost razvija osećaj nesigurnosti. Popustljivi roditelji koji ispunjavaju svaki zahtev svog deteta formiraće razmaženo i nekritično dete. Dete prestrogih roditelji koji postavljaju previsoke zahteve biće nesigurno, nesamostalno i frustrirano. Detetu se treba dati do znanja da je nešto dobro uradilo, a ne samo isticati ono što je loše. To ne znači da ponašanje koje nije adekvatno treba tolerisati. I dete oštećenog sluha treba da se vaspitava.

 

II DEO

#4 sajberuvce: Šta roditelji dece oštećenog sluha treba da znaju kada se suoče sa dijagnozom oštećenja sluha? Šta je to najvažnije što roditelji treba da rade i čemu da nauče decu oštećenog sluha?

DANICA MIRIĆ: Mislim da je najvažnije da znaju da se naša deca mogu osposobiti za samostalan život i rad, da mogu da se brinu o sebi i formiraju svoje porodice. Rekla bih, da je ovo  želja i najvažniji životni cilj svakog roditelja bez obzira da li se radi o deci sa urednim razvojem ili deci sa smetnjama u razvoju. Naravno, da bi se dete oštećenog sluha osposobilo za život i rad potreban je veliki angažman same dece, roditelja, šire porodice, institucija i čitave društvene zajednice. To nije ni malo lako, moraju da budu strpljivi, uporni i istrajni.

#5 sajberuvce: Koliko u proseku traje proces rehabilitacije deteta oštećenog sluha nakon kog se ono može uspešno uključiti u opšti obrazovni sistem?

DANICA MIRIĆ: Rehabilitacije dece oštećenog sluha je dugotrajan proces i traje nekoliko godina. Dužina rehabilitacije, kao i njen uspeh, zavise od mnogih faktora, pre svega od stepena i vremena nastanka oštećenja sluha i početka re/habilitacije, detetovih ukupnih sposobnosti, odsustva dodatnih oštećenja i smetnji, njegovog emotivnog stanja, komunikacijskog potencijala, motivisanosti deteta za učenje, angažmana roditelja, tipa i učestalosti rehabilitacije, kao i od toga kojim tipom slušnih pomagala je opremljeno dete. Rana dijagnostika, kao i uvođenje novih metoda u lečenju i rehabilitaciji dece oštećenog sluha, uz primenu kohlearnih implanata i digitalnih slušnih aparata, omogućili su brže napredovanje dece oštećenog sluha u procesu usvajanja govora i jezika.

Moje osobno mišljenje je da je deci potrebna i dalje intenzivna rehabilitacija ne samo tokom čitavog predškolskog perioda,već  podrška i praćenje tokom školovanja. Oštećenje sluha utiče na celokupan razvoj deteta, a ne samo na njegov govor. Kako će se dete uklopiti u opšti obrazovni sistem zavisi od detetovih sposobnost, karakteristika njegove ličnosti i sredinskih faktora, a ne samo od nivoa razvijenosti govora i jezika. Tokom svoje prakse imala sam  decu sa dobro razvijenim verbalnim govorom koja se nisu uklopila u redovan školski sistem pa su nastavila školovanje  specijalnoj školi i decu sa skromnijim govorno-jezičkim razvojem koja su bila dobro adaptirana u opšti obrazovni sistem.

#6 sajberuvce: Šta raditi ukoliko je terapija nedostupna i/ili nije dostupna u dovoljnoj meri – kako roditelji da rade sa detetom?

DANICA MIRIĆ: Roditelji bi morali da nađu načina da budu u kontaktu sa surdologom u ustanovi gde je započeta rehabilitacija.U slučaju kad dete ne može svakodnevno da bude na tretmanu, predlažu se povremeni dolasci na rehabilitaciju, ambulantno ili stacionarno. U  tim povremenim tretmanima surdolog pored rada sa detetom obučava roditelje i daje savet za rad  kod kuće. On će takođe dati plan i predložiti određene aktivnosti do sledećeg dolaska na rehabilitaciju. Najčešče se predlaže uključenje deteta u vrtić radi socijalizacije i daljeg razvoja govora. Ukoliko postoji logoped u mestu boravka savetuje se odlazak na vežbe.

Najvažnije je da dete i roditelj uspostave komunikaciju. Svaka aktivnost u toku dana je pogodna za komunikaciju od trenutka kada se dete probudi, pa do odlaska na spavanje. Veoma je važno da roditelj pored stalne komunikacije odredi i vreme kada će ciljano da radi sa detetom.Savetovala bih da to bude svakog dana u isto vreme kako bi dete naučilo da je to vreme za  vežbanje i u tom slučaju će pružati manje otpora u radu. Vežbice bi trebale da budu interesantne za dete, na mlađem uzrastu isključivo kroz igru. U radu treba da se koriste zvučne igračke, muzički instrumenti, slikovnice i drugi slikovni materijal. Danas na tržištu postoji bogata ponuda edukativnog materijala namenjenog deci. Naravno, materijal mora da bude prilagođen uzrastu i trenutnom nivou govorno-jezičkog razvoja deteta. Pored govora potrebno je podsticati celokupan razvoj deteta, grubu i finu motoriku, grafomotoriku, opažanje, razvijati osećaj za lepo i dr. Zato zajedno sa detetom treba crtati, seckati, lepiti sličice, praviti „slikovnice”, oblikovati pomoću plastelina ili testa figurice, imenovati i govoriti sve što se radi.

#7 sajberuvce: Šta ukoliko dete ne napreduje?

DANICA MIRIĆ: Ukoliko dete ne napreduje trebalo bi pronaći odgovor na pitanje „zašto?”. To se uvek odvija kroz analizu svih subjektivnih i objektivnih faktora koji mogu dovesti do toga. Treba ispitati kakve su sposobnosti deteta, da li su osim oštećenja sluha prisutne  i druge smetnje ili poremećaji, kakav je odnos na relaciji dete-roditelj-terapeut, da li je ono obuhvaćeno adekvatnim tretmanom, kakva je učestalost tog tretmana i dr.  Ako postoji sumnja da su kod deteta  prisutne i druge smetnje ili poremećaji neophodno je izvršiti dodatne specijalističke preglede kako bi se primenili adekvatni terapijski postupci. To u nekim slučajevima podrazumeva  uključenje i drugih članova stručnog tima u tretman deteta (psihologa,psihijatra, neurologa i dr).

Treba znati da dinamika emocionalnog, intelektualnog I socijalnog  razvoja ne ide kod sve dece istim tempom, kao i da razvoj nije „pravolinijski“. Neka deca jednostavno ne napreduju u određenom periodu onako kako bi se očekivalo jer imaju svoj tempo. Treba im dati vremena, biti strpljiv, nekada i prevelik pritisak i očekivanja mogu da ih sputavaju i blokiraju.

Zato neki stručnjaci smatraju da pre postavljanja konačne dijagnoze treba više vremena posvetiti opservaciji i praćenju razvoja deteta uz primenu adekvatnih skala i testova.

 

III DEO

#8 sajberuvce: Koja učestalost tretmana sa terapeutom bi trebalo da bude dovoljna detetu da se razvija dobrim tempom, a da opet ne bude propterećeno?

DANICA MIRIĆ: Moje je mišljenje da dete treba da bude uključeno u svakodnevni treman sa terapeutom, kad god je to moguće, jer jedino tako može da se kontinuirano stimuliše i prati njegov razvoj.

Koliko često će dete biti uključeno u  tretman zavisi od mnogih faktora, a pre svega od detetovih sposobnosti, mogućnosti  roditelja i dostupnosti rehabilitacionog centra. Učestalost tretmana sama po sebi ne dovodi do preopterećenosti deteta nego zahtevi i program  koji nije srazmeran njegovim trenutnim mogućnostima. Roditelji u želji da dete što bolje napreduje često odvode decu na više tretana u toku dana i to kod različitih terapeuta. Svaki terapeut radi sa detetom svoj „program”: jedan uči „voće” drugi „povrće”, treći vežba izgovor, a roditelj kod kuće opet radi ono što se njemu čini da je važno. To pojedina deca sa dobrim sposobnostima i mogu da podnesu. Nažalost, većina dece, a naročito ona koja sporije napreduju, biće samo umorna, zbunjena, slabe pažnje i motivacije. Neretko efekat je sasvim suprotan, sigurna sam da su manje opterećeni bolje bi napredovali.

Naravno da učestalost tretmana terapeut  u toku vremena može menjati u dogovoru sa ostalim članovima tima i roditeljima u zavisnosti od napredovanja deteta i od potreba deteta.

#9 sajberuvce: Da li je prisustvo roditelja na tretmanima očekivano ili ne, i zbog čega?

DANICA MIRIĆ: Prisustvo roditelja na početku tretmana je obavezno. To je period adaptacije deteta na terapijsku situaciju, upoznavanja roditelja sa prirodom oštećenja sluha, amplifikacijom, metodama i tehnikama učenja govora i uopšte komunikacije sa detetom.Tokom tog perioda terapeut i roditelj se međusobno upoznaju i uspostavljaju kontakt i saradnju. Roditelj postavlja pitanja i dobija odgovore o svemu što ga interesuje u vezi njegovog deteta.U prvim danima saradnja teraputa i deteta se često odvija posredno preko roditelja. Postepeno terapeut u tom postupku preuzima vodeću ulogu.

U praksi imamo različite stavove  po pitanju prisustva roditelja na tretmanu. U nekim ustanovama roditelji samo pasivno posmatraju rad teraputa i deteta dok u drugim sami izvode vežbe po njegovom uputstvu i smernicama. Često se dešava da dete lošije sarađuje i da ne želi da vežba tokom tretmana, pa traži „zaštitu”od roditelja i to je  glavni razloga zašto roditelji ne prisustvuju tretmanu.

#10 sajberuvce: Koliko je bitna dobra saradnja između roditelja i terapeuta, i šta ona treba da podrazumeva? Kako roditelji da prepoznaju terapeuta koji je najbolji izbor za rad sa njihovim detetom?

DANICA MIRIĆ: Dobra saradnja između roditelja i terapeuta je izuzetno značajna za uspeh rehabilitacije. Osnov te saradnje je redovna komunikacija, poverenje i razumevanje. Ukoliko nema dobre komunikacije  i poverenja između roditelja i teraputa proces rehabilitacije ne može sa uspehom ni da se odvija.

To podrazumeva – pre svega, redovne sastanke tokom kojih ce roditelj moći da dobije odgovore na sva pitanja značajna za njega i njegovo dete, a odnose se na oštećenje sluha, slušna pomagala, razvoj govora, proces i metode rehabilitacije, napredovanje deteta i  njegovu perspektivu i dr. Razgovor je uvek dvosmeran i partnerski, jer omogućava i terapeutu da se upozna sa porodicom deteta, njegovim navikama, ponašanjem, interesovanjima, odnosima u porodici i da dobije sve one informacije koje su ključne za uspeh rehabilitacije.Terapeut mora da razume postupke roditelja, to ne znači da ih odobrava ili da se slaže sa njima već da shvata zašto roditelj tako reaguje. U skladu sa time, terapeut ne izdaje naređenja i uputstva šta roditelj treba da radi već u savetodavnom razgovoru zajednički pronalaze najbolje rešenje za dete i određenu situaciju u datom trenutku.

Onaj terapeut koji ima dobru komunikaciju sa detetom i roditeljem je pravi izbor za to dete.

#11 sajberuvce: Osim redovnog rada sa terapeutom, koji su najvažniji faktori uspešne rehabilitacije oštećenja sluha?

DANICA MIRIĆ: Svi ovi  faktori koje sam navela u prethodnom odgovoru utiču na postignuća dece tokom procesa rehabilitacije. Smatram da je najavažniji faktori uspešne rehabilitacije dete sa svojim potencijalom i njegovi roditelji, odnosno sredina u kojoj se razvija. Ukoliko je dete voljeno, prihvaćeno, a roditelji nisu samo „učitelji i terapeuti” sa kojima dete uči lekcije kod kuće već komuniciraju, vaspitavaju i podržavaju svoje dete onda uspeh neće izostati.

 

IV DEO

#12 sajberuvce: Što se tiče porodica dece oštećenog sluha – kako biste opisali njihov satus nekada i sada, i izazove sa kojima se suočavaju? Gde im je podrška najpotrebnija i ko bi mogao da im je pruži?

DANICA MIRIĆ: Porodica  danas, kao  osnovna ćelija društva, pod uticajem globalnih ekonomsko društvenih odnosa doživljava niz promena, pa često čitamo i slušamo da je u krizi. Na kvalitet života današnje porodice i međusobne odnose u njoj, utiče sve slabiji materijalni položaj, sve veće odsustvo roditelja od kuće zbog radnih obaveza, manjak kvalitetno provedenog vremena sa decom, uticaj medija i drugih institucija na vaspitanje dece i dr. Sve promene koje se globalno dešavaju u društvu utiču i na porodicu deteta oštećenog sluha. Pored toga, ove porodice su izložene dodatnim materijalnim izdacima kao što su nabavka kvalitetnih slušnih pomagala, didaktičkih i edukativnih sredstava. Poseban problem predstavlja odvojen život i povećani izdaci zbog boravka, ili odvođenja dece na rehabilitaciju u druge gradove. Zbog loše ekonomske situacije u kojem se nalazi naše društvo suočeni su sa uskraćivanjem ili umanjenjem prava iz domena invalidske i socijalne zaštite na koja su nekada imali pravo.

Bez obzira na lošije materijalne uslove i promene u našem društvu, status porodice dece oštećenog sluha nekada i sad suštinski je ostao isti.

Najveći problem porodice dece oštećenog sluha proističe direktno iz činjenice da imaju dete sa smetnjama u razvoju.  Šok i bol izazvan saznanjem da njihovo dete ima oštećen sluh, suočavanje i prihvatanje tog stanja, odnos okoline prema njima i detetu odražava se i na njihove međusobne odnose. Nije lako doneti odluku šta dalje i kako pomoći svom detetu, a da prethodno o tome ništa ne znate. Najčešće, roditelji kroz ovaj težak period prolaze sami bez dovoljno stručne pomoći i podrške.

Smatram da bi bilo bi neophodno formirati mobilne timove podrške pri razvojnim savetovalištima koji bi pružili psihološku pomoć roditeljima. U timovima bi pored stručnjaka trebalo da budu i roditelji koji su već prošli kroz ovakvo iskustvo.

Udruženja osoba i  roditelja dece oštećenog sluha te stručna javnost trebalo bi aktivnije da rade na podizanju nivoa svesti u društvu o potrebi pružanja pomoći porodicama dece oštećenog sluha.

#13 sajberuvce: Šta su prioriteti na kojima treba raditi da bi se poboljšao kvalitet života i društveni status dece oštećenog sluha i njihovih porodica?

DANICA MIRIĆ: Najvažniji zadatak je omogućiti  ranu dijagnostiku i rehabilitaciju dece oštećenog sluha kako bi se smanjile negativne posledice oštećenja sluha i unapredio njihov psihofizički razvoj. Neophodno je stvarati uslove za njihovo uključenje u vrtiće i škole uz adekvatnu podršku, a kasnije i zapošljavanje. Treba raditi na tome da se stvore uslovi za produžetak bolovanja roditelja radi nege, lečenja i rehabilitacije dece i posle pete godine. Takođe je potrebno obezbediti pravo na novčanu nadokandu za tuđu negu i pomoć koja se deci oštećnog sluha u poslednje vreme uskraćuje donošenjem izmena pravilnika ili njegovim tumačenjem.

Iako postoje pozitivni zakonski propisi, konvencije i preporuke kojima se deci sa smetnjama u razvoju pa tako i deci oštećenog sluha garantuje pravo na lečenje, školovanje po jednakim uslovima kao i deci urednog razvoja, zatim zapošljavanje kao i zabrana diskriminacije, u praksi to često nije tako. Postoji niz primera u kojima deca ne ostvaruju pravo na adekvatnu rehabilitaciju i školovanje. Često im se onemogućava dobijanje uputa za lečenje i rehabilitaciju van mesta boravka,  upis u vrtiće uz objašnjenje da nema dovoljno mesta, u školi su bez adekvatne podrške i mogućnosti da prate nastavu. Kada je srednje i visoko obrazovanje u pitanju tu je situacija još složenija, jer ono nije obavezno.

U našem društvu postoji niz benificija kojima se stimuliše zapošljavanje invalida, ali poslodavci suočeni sa nizom predrasuda neretko izaberu da umesto zapošljavanja uplate novčani iznos u fond koji je osnovan u tu svrhu. Sa svim ovim problemima porodica se uglavnom nosi sama bez dovoljno informacija o tome kakva su njihova prava i na koji način ih ostvariti. Povremeno se formiraju kancelarije ili udruženja uglavnom na privatnoj inicijativi za pojedina pitanja. Oni egzistiraju onoliko dugo koliko traju projekti i novčana sredstva dobijena na konkursu. To naravno nije rešenje, društvo treba naći sredstva za kontinuiranu podršku i pomoć deci i njihovim porodicama.

#14 sajberuvce: Koliko opšta javnost zna o situaciji oštećenja sluha i koliko je podizanje svesti javnosti o problematici i, što je još važnije, adekvatnoj interakciji sa decom oštećenog sluha, bitno?

DANICA MIRIĆ: Opšta javnost još uvek zna jako malo o oštećenjima sluha. Uglavnom o tome postoje određene predrasude i stereotipi. Podizanje svesti javnosti je jedan od ključnih zadataka Udruženja osoba oštećenog sluha, roditelja i stručnjaka, jer bez toga ne može biti pomaka na ovom području. Stoga je jako važno da se deca oštećenog sluha od najmlađeg uzrasta uključuju u vrtiće i škole zajedno sa vršnjacima koji čuju kako bi učli jedni od drugih, razvijali zajedništvo i tolerantnost.

U poslednje vreme primećuju se mali, ali nedovoljni pomaci i na tom planu. Javnost se na TV-u susrece sa vestima na znakovnom jeziku, povremeno se pojavljuju emisije posvećene nekoj temi iz oblasti oštećenja sluha i kampanje kao što je bila i ova za kupovinu skrinera. Ponekad se pojavi i reportaža o mladim uspešnim ljudima oštećenog sluha. U medijima bi trebalo u većoj meri promovisati uspehe osoba oštećenog sluha, ukazivati na njihove potencijale, edukativne i radne sposobnosti. Na taj način ce ljudi razvijati svest o potrebi uključenja osoba oštećenog sluha u društvene tokove na ravnopravnoj osnovi.

V DEO

#15 sajberuvce: Koliko je važno da se deca oštećenog sluha druže sa vršnjacima bez razvojnih poteškoća, a koliko je bitno održavanje kontakata/veza sa drugom decom oštećenog sluha?

DANICA MIRIĆ: Rekla bih da je i jedno i drugo korisno i važno. Dete oštećenog sluha  u kontaktu sa vršnjacima bez razvojnih poteškoća unapređuje govornu komunikaciju: razvija slušanje i očitavanje govora, bogati rečnik, trudi se da bolje izgovara kako bi ga razumeli, usvaja svakodnevne fraze, razvija rečenicu, socijalizuje se. Takođe i deca bez razvojnih poteškoća imaju korist od ovakvih druženja, pre svega razvijaju tolerantnost, uče se da prihvataju različitost i usvajaju druge načine komunikacije, neretko i gestovni  jezik. S druge strane, dete oštećenog sluha naročito ono sa skromnijim govorno jezičkim razvojem, može da se usled komunikacijske barijere oseća usamljeno, isključeno, ili  da stvori osećaj manje vrednosti. Stoga je značajno da se dete druži i sa vršnjcima oštećenog sluha, jer se bolje razumeju, manje su izolovani, stvaraju osećaj zajedništva i ne osećaju se inferiorno. Veoma često naša deca koja su u redovnom školskom sistemu i dalje imaju kontakte sa svojim drugarima sa kojima su bili na rehabilitaciji i razvijaju čvrste prijateljske odnose. Često nam govore „ ja imam drugare iz škole ili sa fakulteta, ali ono što mi predstavlja problem mogu da podelim samo sa svojim drugarom koji ne čuje, jer mi imamo iste probleme i najbolje se razumemo”.

#16 sajberuvce: Jedna od čestih tema o kojima se diskutuje u poslednje vreme je i opcija za učenje znakovnog jezika kod dece koja imaju oštećenje sluha – bez obzira na to koliko dobro napreduju sa razvojem razumevanja i verbalnog govora. Kakav je Vaš stav po ovom pitanju?

DANICA MIRIĆ: Rekla bih da je ova tema  aktuelna još od samih početaka edukacije gluvih i nagluvih osoba. U istoriji surdopedagogije, paraleno su radili „učitelji” koji su edukovali gluve i nagluve gestovnom metodom i oni koji su koristili oralnu metodu. Prvi su smatrali  da je znak prirodan način sporazumevanja gluvih i nagluvih osoba i da jedino tako oni mogu da izraze svoje misli, želje, namere i osećanja, odnosno da razumeju sagovornika i usvajaju informacije.

Pristalice oralne metode smatrale su da gluvi moraju usvajati verbalni  govor iz nekoliko razloga. Prvo, jer je on osnova za razvoj sposobnosti čitanja i pisanja, zatim omogućava komunikaciju sa  okolinom (većinskim okruženjem  ljudi koji čuju) i zato što je „znak” konkretan i nedozvoljava razvoj apstraktnog misljenja. Korišćenje znakovnog jezika  po njima je usporavalo ili onemogućavalo usvajanje govora pa su ga izričito zabranjivali.

Na ovakvim suprotstavljenim stavovima osnivane su javne privatne i državne škole za decu oštećenog sluha sve do Milanskog kongresa 1880. g. kada je usvojena deklaracija kojom je data prednost oralnoj metodi u obuci gluve i nagluve dece. U većini škola posle Milanskog kongresa u nastavi se primenjivala oralna metoda, a van nastave gluvi  i nagluvi su međusobno komunicirali gestom. Rezultati koje su postizali učenici  bili su skromni pa se od 60-ih godina prošlog veka u SAD-u sve više koristi i treći kombinovani – totalni metod. Zagovornici ovog metoda smatraju  da u obuci osoba oštećenog sluha treba koristiti sva sredstva kako bi se pospešio govorno jezički razvoj: gest, mimiku, daktilologiju, znakovni jezik, residualni sluh, govor i dr.

Kao rezultat dugogodišnje borbe gluvih osoba za priznavanje prava na samobitnost, Svetska federacija gluvih se kod UNESCO-a izborila da se gest prizna za svojevrstan linvistički sistem, i u poređenju sa nacionalnim govorom prihvati kao “bilingvalni izraz gluvih i nagluvih ljudi”. Na osnovu toga donet je niz deklaracija kojima se osobama oštećenog sluha priznaje pravo na postojanje vlastitog jezika i kulture. Na osnovu te deklaracije proistekao je niz preporuka koje su obavezujuće za članice UN, a između ostalih i ta da će se zemlje članice UN zalagati se ukidanje zabrane učenja znakovnog jezika kod gluve i nagluve dece.

Apsolutno se zalažem za ostvarivanje prava gluvih i nagluvih osoba na svoj jezik i kulturu.  Smatram da roditelji dece oštećenog sluha moraju da dobiju sveobuhvatnu i valjanu informaciju o svim značajnim pitanjima važnim za razvoj dece: dijagnostičke procedure, amplifikaciju, kohlearnu implantaciju,  ranu intervenciju, različite metode komunikacije i školovanja. To je izuzetno važno kako bi roditelji na osnovu tih informacija mogli da izaberu najbolje procedure i metode učenja za njihovo dete.

Moram da istaknem činjenicu da danas pojavom digitalnih slušnih aparata i kohlearnih implanata uz ranu detekciju i intervenciju većina gluve deca ima dobre preduslove za razvoj verbalnog govora, što je i cilj rehabilitacije.

Naravno da na početku rehabilitacije treba da koristimo sva sredstva koja omogućavaju bolju komunikaciju kao što su prirodni gest, pokret, mimiku, facijalnu ekspresiju. Kako dete ovladava govorom, tako se manje koriste neverbalna sredstva u komunikaciji. Kod one dece koja  dobro napreduju ne treba forsirati znakovni jezik dok ne usvoje govor. Poznato je da i deca  koja čuju kasnije progovaraju i sporije usvajaju govor ukoliko se razvijau u bilingvalnoj sredini (dvojezičnoj sredini).

Kada je dete usvojilo verbalni govor nema nikavih razloga da ne nauči i znakovni jezik jer je to deo kulture Gluvih, a oni sami će biti bogatiji za još jedan jezik. Ukoliko dete sporo ili nikako ne usvaja govor  svakako treba razmotriti opciju učenja znakovnog jezika.

#17 sajberuvce: Ovde smo uglavnom navodili savete i odgovore na pitanja roditelja. Imate li neki savet/sugestiju za svoje kolege koji su na pragu bavljenja ovim izuzetno zahtevnim, odgovornim i humanim pozivom?

DANICA MIRIĆ: Oni koji se bave ovim poslom pre svega treba da ga vole i da mu budu posvećeni. Uvek moraju da imaju na umu činjenicu da svojim delovanjem ili nedelovanjem utiču na živote dece i njihovih porodica. Ta odgovornost ih obavezuje na permanentno učenje i praćenje novina ne samo u našoj nauci nego i srodnih nauka. Razmena mišljenja, konsultacije i savetovanje sa kolegama su sastavni deo te odgovornosti.

#18 sajberuvce: Šta je to što je Vaš savet Sajberuvcetu za budućnost? Šta biste voleli da vidite sa naše strane?

DANICA MIRIĆ: Sajberuvcetu bih savetovala da svoje postojanje i rad ne bazira samo na  „entuzijazmu” već na istrajnosti i „profesionalizmu”. Većina dosadašnjih aktivnosti roditelja najčešće je bila „kratkog daha”, jer je počivala na angažmanu pojedinih roditelja u datom trenutku dok su njihova deca bila mala. Tako su u nekoliko navrata formirana Udruženja roditelja, radi ostvarivanja određenih prava iz domena zdravstvene, invalidsko-penzione i socijalne zaštite,  školovanja i dr. Kako su deca stasavala i savladavala prepreke tako su se i njihovi roditelji sve manje  angažovali u okviru udruženja i ona su se postepeno gasila. Volela bih sa vaše strane da vidim pokretanje inicijativa za rešavanje određenih problema koja se susreću u praksi, mobilisanje javnosti za ostvarivanje prava dece oštećenog sluha i nekoga ko će se zalagati za poštovanje dobrih zakonskih rešenja. Bilo bi dobro da Sajberuvce da prostora osobama oštećenog sluha i njihovim roditeljima da iznesu svoja iskustva na putu do uspešne inkluzije. Uloga roditelja je naročito značajna kada je u pitanju rehabilitacija i obrazovanje dece. Da bi roditelji mogli da donesu odluke i učestvuju u radu timova koji planiraju podršku za decu neophodno je da budu dobro informisani i da razumeju svoju ulogu. Sajberuvce je izvor korisnih informacija namenjenih roditeljima dece oštećenog sluha.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Molimo Vas unesite odgovarajući broj * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.