hqdefaultIako nam se čini da je osobu oštećenog sluha jednostavno prepoznati, praksa govori da to nikako nije slučaj – naročito kada su u pitanju mlađe osobe i deca.

Neki od osovnih stereotipa koji govore o tome ko su i kako se ponašaju osobe oštećenog sluha uključuju isključivo komuniciranje znakovnim jezikom ili izrazito vidljive slušne aparate – što nije čest slučaj. Mnogo je češća situacija, da su slušni aparati nedovoljno vidljivi ili pak potpuno neprimetni.  A i ko, inače, na ponovljeno pitanje: „Molim?”, odmah gleda sagovornika u uši?!  Još jedna predrasuda, sprečava nas da ukoliko nema inicijalnog razumevanja između nas i sagovornika, prvo pomislimo da je sa druge strane osoba oštećenog sluha. To je verovanje da uglavnom starije osobe imaju oštećen sluh te se, samim tim, retko uzima u obzir da bi isti razlog mogao stajati iza određenog ponašanja mlađe osobe ili deteta.*

*Većina osoba oštećenog sluha (65%) imaju manje od 65 godina.

Iako limirtirano korišćenje jednog od pet osnovnih ljudskih čula predstavlja ozbiljan izazov u komunikaciji i svakodnevnom funkcionisanju, osobe oštećenog sluha često nailaze na nerazumevanje i umanjenu tolerantnost okoline jer je u pitanju takozvana „nevidljiva poteškoća”.

Šta se pod tim podrazumeva? Na primer, kada vidimo osobu u kolicima to je vidljiv znak poteškoće u funkcionisanju. Većina će samoinicijativno prići da pomognu takvoj sobi da se snađe u različitim situacijama. Međutim, ukoliko nas mlađa osoba ili dete upita da nekoliko puta ponovimo šta smo rekli – a da slušna pomagala nisu vidljiva, mnogo je veća verovatnoća da ćemo pomisliti da nas zavitlava, nego da je u pitanju neko kome je potrebna naša pomoć. Tu osobu frustrira što nas ne razume, a mi postajemo frustrirani jer ne znamo da ta osoba ne čuje dobro. Slična situacija je i kada nam neka osoba ne odgovara na pozdrav, ili ignoriše naše – više puta postavljeno pitanje. Veoma je verovatno da ćemo to primiti lično i na dalje rezervisano odnositi prema toj osobi, nego što ćemo pomisliti da nas jednostavno nije čula!

Jedan od načina da se ovakve situacije efikasno prevaziđu jeste da osoba oštećenog sluha, uz molbu da se nešto ponovi odmah kaže da postoji poteškoća sa kojom se suočava.  Još bolje je ako drugoj osobi kaže na koji način bi bilo najbolje da mu/joj se obraćaju da bi se što bolje razumeli. Na primer, da se kada govori okrene licem ka njemu/njoj, da govori razgovetno i tome slično:”Ne čujem dobro. Zato mi je teško da Vas razumem. Možete li molim Vas da se okrenete ka meni licem i govorite malo sporije da bih mogao/mogla da Vas bolje razumem.” Osmeh nikada, pa ni u ovoj situaciji, nije na odmet. Iako zvuči zahtevno da se upravo od osobe kojoj je potrebna pomoć, i koja je samim tim u osetljivijoj poziciji i ranjivija, očekuje da bude tolerantna prema nerazumevanju sa druge strane i otvorena u vezi sa svojim nedostatkom, čini se da je to pristup koji dalje najbolje rezultate u vidu efektivne komunikacije.

Ako su ljudi spremni da pomognu ljudima koji koriste kolica, zašto ne bi i onima koji slabije čuju samo kada bi znali kako – a to se mora reći:)

 

 

Korisni linkovi:

http://www.naroaudiology.com/blog/hearing-loss-the-invisible-disability

http://moniquehammond.com/hearing-loss-invisible-disability/

https://invisibledisabilities.org/what-is-an-invisible-disability/

http://www.hearinglossrevolution.com/disabilities/

http://www.disabled-world.com/disability/types/invisible/manners.php

http://www.betterhearing.org/hearingpedia/prevalence-hearing-loss

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Molimo Vas unesite odgovarajući broj * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.