pitanja koja drugi roditelji postavljaju o oštećenju sluha Sajberuvceta
(foto)

Ovonedeljni tekst je odgovor na sugestiju roditelja Sajberuvaca koji su pročitali prethodni post (o pitanjima koja postavljaju drugari iz parkića o oštećenju sluha Sajberuvceta) i pronašli se u njemu (što je, inače, najveća pohvala tekstovima na ‘Uvcetu:)).  Naime, tokom diskusije na ovu temu jednoglasno smo zaključili  da su roditeljima Sajberuvaca često veći izazov pitanja koja drugi roditelji postavljaju o oštećenju sluha Sajberuvceta, od pitanja koja postavljaju deca.

Utisak (subjektivni :)) je da je broj prosvetljenih roditelja u stalnom porastu, ili bar onih koji iskreno žele da znaju više da bi bolje razumeli i pravilno se postavili u susretu sa različitostima u okruženju. Ok, tu i tamo i ti dobronamerni roditelji zalutaju u pogrešnu alveolu komunikacije, pa zajedno malo kašljemo i suzimo dok ne isteramo stvari na čistac – ali to je pristup koji izuzetno cenim, i to ne samo u slučaju komunikacije u vezi s oštećenjem sluha kod dece, već i uopšteno–  dobru nameru, iskrenost i istinsku zainteresovanost za druge.

Kao ilustraciju pitanja koja drugi roditelji postavljaju o oštećenju sluha našeg blaga, iskoristićemo istih onih pet pitanja iz prethodnog teksta kada su ih postavljala deca i  malo se i zabaviti (nadam se:)).

1) Šta joj je to na uhu?

pitanja koja drugi roditelji postavljaju o oštećenju sluha
(foto)

Retko kad će iole osvešćena odrasla osoba pitati ovako nešto naglas. Uglavnom roditelji drugara iz parkića znaju da su u pitanju slušna pomagala. Ono što je u ovom slučaju situacija koja zahteva našu promptnu reakciju jesu predrasude koje ova spoznaja sa sobom često nosi.

Roditelji različito reaguju u susretu sa različitostima (ovu temu smo već načeli u istoimenom tekstu) i s obzirom na način na koji se u takvim situacijama postavljaju, možemo podeliti roditelje drugara iz parkića na nekoliko grupa:

#1 Situacija ne postoji ako se pravimo da je nevidimo, tj. ako je ignorišemo (i to sve dok većina dvogodišnjaka shvata da „ne vidim te, znači ti ne postojiš“ nije baš kako svet funkcioniše). Dakle ovde često moramo prvo priznati da je „slon u sobi“ tj. da situacija postoji (aka elephant in the room). Nakon čega prelazimo na sledeću fazu razgovora u kojoj se stvari dalje raznjašnjavaju, ili pak…ne prelazimo. Tačka – bukvalno.

pitanja koja drugi roditelji postavljaju o oštećenju sluha
(foto)

#2 Druga grupa odraslih osoba smatra (ili je negde čula) da je nepristojno govoriti o tuđem nedostatku, pa čak i kad se radi o pitanju trogodišnjeg deteta (evo ja sam odličan primer! Veoma mi je bilo neprijatno što je moj četvorogodišnji  sin preljubaznu gospođu u tramvaju, koja je pokušavala sa njim da uspostavi komunikaciju, pitao gde joj je prednji zub – srećom, nije ga baš najbolje razumela pa sam uspela da se izvučem nekom duhovitom opaskom. Fiju…šta će tek biti kad skroz razumljivo propriča…:). Zato na pitanje svog mezimca:“Mama šta je ono bati/seki na uhu?“ odgovaraju odsečnim:“Šššššššššš!“ u čijoj intonaciji se smenjuju postiđenost (u kakvu si me situaciju doveo?!), ljutnja (u kakvu si me situaciju doveo!!! ) i konačno neizrečena poruka koju njeno/njegovo dete nije čulo, ali ju je i predobro razumelo – to što bata/seka nosi je nešto loše jer moja mama/tata ne želi da o tome pričam. I onda jednostavno po pravilima kategoričkog silogizma (ok, malo se razmećem znanjem iz filosofije – nemam često prilike pa evo ovde malo da zablistam) – bata nosi nešto, to nešto nije dobro, iz toga sledi da bata/seka nisu dobri, dete odlazi sa instant pečenom predrasudom a da niko toga nije ni svestan. I opet, ne iz zle namere! Protivotrov –  nasmešenog lica dati na znanje „pssst!“ roditelju da ste čuli pitanje njegovog deteta i da vam ni najmanje nije naprijatno da pričate o tome, i to tako što ćete odgovoriti direktno detetu koje je postavilo pitanje – kako, pročitajte ovde.

I konačno …

#3 grupa roditelja  koji će savim usput primetiti da vaše dete nosi aparate, što je takođe sasvim ok – nakon čega ostaje na vama da razgovor razvijate ili ne razvijate, zavisno od toga kako procenite situaciju i motive zainteresovanosti druge strane.

Što nas dovodi do narednog pitanja…

2) Zašto ne čuje?

pitanja koja drugi roditelji postavljaju o oštećenju sluha
(foto)

Kada se radi o odraslima, sam odgovor na pitanje je manje više isti kao i odgovor detetu koje je postavilo to pitanje– samo je uzrasno modifikovan. Ipak, ono što ovde zahteva dodatnu obradu jeste reakcija koja usledi nakon vašeg odgovora o uzroku oštećenja sluha. Pre nego krenemo dalje, verujem da je važno reći da mi, ljudi, imamo običaj refleksivnog (o)ponašanja onog koga slušamo, posebno ukoliko smo mu/joj prijateljski naklonjeni. Govor tela, izraz lica, intonacija, pa čak i reči mogu biti odraz onoga što osoba pred sobom vidi. Što empatičnija osoba to je „kopiranje“ bolje izvedeno. Po toj logici stvari, način na koji govodimo o oštećenju sluha našeg deteta, će dati osnovnu ideju roditelju sa kojim razgovaramo o emotivno/socijalnom pravcu u kom bi priča trebalo da ide. Te stoga, ukoliko odgovor koji dobijemo sa druge strane nije baš ono što smo očekivali/čemu smo se nadali, nije zgoreg prvo se zapitati o svom načinu komunikacije. Dakle, samo realno i pozitivno. O tome detaljnije u nekom narednim tekstu.

Međutim, nekako smo se svi uverili u to da postoje i osobe koje su operisane od empatije. Od ovakvih roditelja, mogu se dobiti (iako nikako nisu traženi) komentari tipa:“Jao kako izdržavaš, ja to nikako ne bih mogla/ja bih precrkla!“ (?!), ili „ Jadničak mali, neće mu biti lako, deca su surova…“ (a mi odrasli smo, hvala bogu, mnogo bolji i tolerantniji…not!). Ne znam kako vi, ali lično se trudim da ovakve razgovore prekinem što pre, promenom teme (ukoliko procenim da osoba nije zlonamerna, već samo neempatična) ili neodožnim poslom – energetski vampiri nam nisu potrebni.

3) Hoće li da ozdravi tj. hoće li mu to proći kad poraste?

pitanja koja drugi roditelji postavljaju o oštećenju sluha
(foto)

Ok, i ja sam se namejala na ideju da bi odrasla osoba mogla da postavi ovakvo pitanje. Ipak, postoje oni koji (opet, iz najbolje namere – bar tako želim da verujem) odlučuju da nam je potrebno tešenje i biraju pristup tipa:“… i moj mali / mali moje komšinice nije pričao ništa do 3-4-5 gidone, a onda je odjednom propričao čitave rečenice.“. E tu, prosto da vam bude neprijatno da kažete: „Razumem, ali moje dete ne čuje, to je malkice drugačija tematika.“. Više ni to ne govorim, samo se smeškam, jer nekako mi se ne troši energija na one koje iskreno ne zanima ono što govorim. Važi, proći će mu. Idemo dalje.

Sasvim je drugo ukoliko se pitanja, koja drugi roditelji postavljaju o oštećenju sluha Sajberuvceta i njegovog eventualnog poboljšanja,  tiču novih tehnologija, matičnih ćelija i tome slino (dakle iole su upoznati s temom) – onda sasvim ima smisla ozbiljno i odgovoriti.

4) Zašto tako čudno priča i zašto me ne razume?

pitanja koja drugi roditelji postavljaju o oštećenju sluha
(foto)

Odrasla verzija ovog pitanja je: „Jel’ ide kod logopeda/trebalo bi da ga odvedete kod logopeda.“.

Dešava se da odrasli ne vide odmah da dete nosi aparate i kada čuju kako priča, prva pomisao je upravo ovo i što su rekli. U  današnje vreme ovakvu opasku od stranca ne bi trebalo shvatati kao pridikovanje već pre kao znak da dotična osoba ima neko lično iskustvo sa decom koja imaju poremećaj govora. Obično se to otkriva nakon rečenice:“Imam ja unuka/unuku/sestričinu/kumića/komšinicu koja ide kod logopeda.“ –što nije ni čudo imajući na umu da izuzetno visok procenat dece predškolskog uzrasta u Srbiji ima poteškoće u razvoju govora.  I ovde najviše zavisi od vaše procene situacije da li ćete reći da dete nosi aparate i da ide redovno na rehabilitaciju ili ćete samo ljubazno klimnuti glavom ostavivši razradu teme za neki drugi put…ako ga bude.

5) Može li sa aparatima da trči/skače/prevrće se?

pitanja koja drugi roditelji postavljaju o oštećenju sluha
(foto)

I konačno, pitanja koja drugi roditelji postavljaju o oštećenju sluha na temu šta mogu deca sa aparatima i postoje li neka ograničenja. Ovde generalno nema neke senzacije i odgovori su manje – više isti kao kada pitanje uputi dete. „Može sve. Samo nek’ pazi da ne udari glavu.“ (možda je i ovo suvišno, jer još uvek nisam upoznala roditelja koji bi voleo da mu se dete udari u glavu…)

Kažem generalno, jer senzacija je u današnje vreme postala važna skoro kao hleb naš nasušni. I zato, biće, nažalost, i onih koji će (u nedostatku dinamike u njihovim životima) informaciju da imate dete koje nosi aparate, prepakovati i preneti dalje u često vrlo iskrivljenom obliku, a da vi to nećete znati. Jedino što se ovde može reći jeste – obratite pažnju šta osobe sa kojima razgovarate o svom detetu, životu i sebi uopšte, pričaju vama o drugim ljudima. Verujem da ćete imati prilično dobru ideju šta se od koga možete očekivati.

Ok, ovde smo se bavili „nezgodnim“ pitanjima i reakcijama roditelja dece iz parkića/vrtića/škole – naravno, ima mnogo roditelja koji postavljaju vrlo smislena pitanja i koje istinski zanima da saznaju više o samoj temi oštećenja sluha. O tim pitanjima ćemo u nekom drugom postu.

U međuvremenu ukoliko vam se ovaj tekst dopao, bio koristan, ili smatrate da bi nekom drugom mogao biti od koristi, podelite ga na svom Facebook profilu. Javite nam vaša iskustva na temu pitanja koja drugi roditelji postavljaju o oštećenju sluha vašeg Sajberuvceta. Ili možda, ako ste upravo vi roditelj deteta koje ime Sajberuvce za drugara, značiće nam da čujemo vaš komentar.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Molimo Vas unesite odgovarajući broj * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.