Uhvatili ste zlatnu ribicu i možete da birate, čega želite da imate više: pameti, lepote, para ili veće samopouzdanje? A Vaše dete, da li biste i za njega isto poželeli?

Sampouzdanje je jedna od dominantnih osobina neophodnih za postizanje uspeha u životu. Sve je ok, i trud i rad i upornost i talenat, ali ako nema samopouzdanja, ode mast u propast. Bez samopouzdanja, život jednostavno nema taj kvalitet.

Samopouzdanje je naše mišljenje o sebi, ono najiskrenije, podsvesno. Neki se (blago njima!) rode samopouzdani. Drugi, grade samopouzdanje tokom života (bravo za vredne!). Kakogod, naše samopouzdanje zavisi kako od onoga što mislimo o sebi tako i od toga šta drugi misle o nama – o tome kako izgledamo, u šta verujemo, šta osećamo i kako se u vezi sa svim tim ponašamo.

Deca oštećenog sluha su drugačija i po svom fizičkom izgledu (nose aparat ili kohlearni implant) i po komunikacijskim sposobnostima koje su, zbog oštećenja sluha i još uvek ograničenih mogućnosti slušnih pomagala, često na slabije razvijenom nivou od nivoa vršnjaka. Ovo ih, kao i svu drugu decu koje su očigledno različita od većine, čini podložnijim riziku od nižeg samopouzdanja zbog čega je važno da mi kao roditelji povedemo posebno računa o ovoj temi.

U ovom tekstu bavićemo se znacima jakog samopouzdanja, kao i osnovnim signalima niskog samopouzdanja, kao i kako na njih odreagovati. Osnovne ideje o opštem pristupu samopouzdanju dece preuzeli smo iz odličnog članka Julie Hanks, psihoterapeutkinje, i prilagodili ih specifičnim situacijama dece koja nose kohlearne implante i slušne aparate.

Samopouzdana deca se osećaju SPOSOBNOM

Biti sposoban ili reč koja bolje opisuje tu sposobnost jeste biti kompetentan, znači da dete ume da se na pravi način suoči sa izazovima koje život donosi a koji su odgovarajući za uzrast deteta. Već ovde se od dece koja ne čuju dobro zahteva više, viši nivo poznavanja ove veštine jer je izazov sa kojim se suočavaju već drugačiji i veći u odnosu na nivo izazova prosečnog vršnjaka. Za decu najvažnije je razvijanje osnovnih društvenih veština kao što je uklapanje sa drugom decom i samostalno rešavanje nesuglasica. Druga vrsta sposobnosti tj. kompetenci koje su važne pri razvoju samopouzdanja deteta jeste razvoj i savladavanje sposobnosti kao što su čitanje ili bacanje/šutiranje lopte. Za adolescente, kompetentnost znači posedovanje društvenih veština na nivou potrebnom za plivanje kroz kompleksne situacije prvih ljubavi, sastanaka i zabavljanja, kao i razvijanje radnih navika sada već neophodnih za postizanje uspeha u školi.

Samopouzdana deca su SAMOUVERENA

Samopouzdanje je vera u sebe, svoje sposobnosti, i svoje iskustvo. Samouvereno dete se oseća uvereno da je ono vredno i sposobno. Biti samouveren istovremeno znači i biti ootvorenost za nova iskustva, kao i da dete ume i može da rizikuje da ispadne smešano. Ovu sposobnost ima dete koje se ne plaši neuspeha, ili bar ume da na pravi način prevaziđe strah koji oseća pri suočavanju sa promenama i novim situacijama. Na primer, samouvereno dete će probati nove aktivnosti – skijanje, klizanje, novi sport ili novu igricu, iako tako nešto nije radilo ranije. Njegova vera u sebe i svoje sposobnosti dozvolila mu je da proba nešto novo bez straha od neuspeha.

Samopouzdana deca umeju da se POVEŽU

Povezivanje je osnova društvenosti i predstavlja sposobnost deteta da oseti bliskost sa članovima svoje porodice i sa prijateljima. Povezivanje se zasniva na umeću i osećaju davanja i primanja pažnje, deljenju misli i emocija, kao i na sposobnosti da se traži uteha i pomoć u nevolji. Povezivanje znači da je dete sposobno da oseti i izrazi empatiju u odnosu sa drugima. Pravilno primećivanje i prepoznavanje osećanja drugih je jedan od najvećih izazova dece oštećenog sluha. Zato je važno od najranijih dana sa njima raditi na tome. Sva deca imaju potrebu za iskrenim emotivnim povezivanjem. Sva deca imaju potrebu da otvoreno komuniciraju tako što će otvoreno izraziti pozitivna osećanja i reakcije kada su hvaljeni za svoja izuzetna dostignuća, ali i ono što ih muči: „Neću da se bavim ovim sportom.“, „Tata, rastužuje me kada vičeš na mene“.

Samopouzdana deca umeju da SE USPEŠNO NOSE SA NEUSPEHOM

Izuzetno važan a neopravdano zanemaren činilac samopouzdanja je upravo sposobnost deteta da se nosi sa različitim situacijama i emocijama – kako pozitivnim, tako i negativnim. Kako da se prihvate greške i kako da se iz tih iskustava na greškama uči, i kako to raditi bez osećaja preziranja za sebe i druge, ili bez preteranog osećaja krivice i bez okrivljavanja drugih. To je takođe sposobnost da se iskusi pun raspon emocija, da se nađe zdrav način da se te emocije iskažu, sposobnost da se oporavi nakon razočarenja, kao i da se preuzme odgovornost za lične izbore bez da se za to krive drugi.

Kako rastu deca, rastu i izazovi. Deci predškolskog i ranog školskog uzrasta, iako im uspešno druženje sa vršnjacima predstavlja razlog za osećaj ponosa, najvažnije je odobravanje roditelja i vaspitača/učitelja. Sa ulaskom u pubertet, uloge uzora se značajno menjaju i vršnjaci počinju da igraju mnogo važniju ulogu u identifikaciji.

Koji su to signali koje treba prepoznati kao znake niskog samopouzdanja i kako reagovati

PRETERAN FOKUS NA REZULTAT

U pokušaju da deci izgrade i ojačaju samopouzdanje roditelji neretko forsiraju detovu izuzetnost u izabranoj oblasti. Međutim, ukoliko se detetova definicija njega samog i njegove vrednosti bazira većinski na toj određenoj sposobnosti, šta se dešava onda kada željeni i očekivani rezultati u odgovarajućem polju izostanu? To onda utiče na samopouzdanje deteta – deca se mogu osećati potpuno izgubljeno i bezvredno. Mogu izgubiti krug prijatelja koji su i sami bili povezani sa tom određenom aktivnošću. Čak, mogu izgubiti i osećaj sopstvene svrhe. Iz ovakvog razočaranja i osećaja gubitka može se razviti ozbiljna depresija.

U ranom školskom uzrastu, deci je posebno bitno da pokažu da su sposobna. Ukoliko, na primer zbog gubitka sluha, deca imaju utisak kao da nisu dorasla izazovu i očekivanjima, ona se osećaju nedovoljno sposobno i često odugovlače sa radom jer „ionako neće biti dovoljno dobro”.

U kasnijem uzrastu, rani pubertet – deca pokušavaju da pomire “ono što jesu” sa “onim što društvo od njih očekuje da budu”. Ovo je posebno izazovno razdoblje za decu oštećenog sluha, posebno onu koja su jedina sa ovom specifičnošću u svojoj okolini. U takoj situaciji deca osećaju suptilnu poruku koja se provlači, a to je da treba da budu kao svi drugi u grupi. Ovo često rezultira odbacivanjem aparata, kao i padom samopouzdanja.

Kako pomoći – ohrabrite dete da proširi definiciju sebe

Izbegavajte da budete previse kritični prema detetu i da od njega zahtevate savršenstvo. Potrudite se da istaknete i pohvalite one kvaliete i karakteristike koje nisu toliko očigledne, kao što su strpljenje ili ekspresivnost, i da ohrabrite razvijanje različitih interesa svog deteta i različitih aktivnosti. Dajte detetu mogućnost da bude od pomoći drugima, kao ida se poveže sa većim društvenim grupama kao što su porodica, komšiluk, i članovi zajednice kojima je pomoć potrebna. Kada su deca svedoci drugih različitosti pa i prisustva nevolje, nemaštine, nedostatka ljubavi i pažnje koji se dešavaju drugima u njihovom okruženju to može proširiti vidike deteta, njegov pogled na svet i proširiti njihov kapacitet da budu od pomoći. Ovo važi za svako dete. U takvim situacijama deca vrlo lako nauče kako mali znaci pažnje i ljubaznosti (zagrljaj, topla reč, igranje zajedno) mogu imati veliki pozitivan uticaj. Onda se i ona osećaju dobro i misle dobro sam ao sebi, njihova lična vrednost raste u njihovim očima, a istovremeno razvijaju i bolje razumevanje i uče da cene ono što imaju – porodicu koja ih voli, mogućnosti koje im se pružaju kao i sredstva koja su im na raspolaganju.

Pomozite detetu da nauči da sagledava situaciju u pozitivnom svetlu (zašto je do pola napunjenu čašu vodom, uvek bolje videti kao polupunu nego kao polupraznu).

NEGATIVAN STAV PREMA SEBI I/ILI PREMA DRUGIMA

Iako povremena kritika upućena sebi ili drugima je sasvim normalna i verovatno bezopasna, ukoliko dete – posebno ako je u pitanju tinejdžer, često negativno komentariše sebe ili druge, to je znak da obratite pažnju jer može biti znak za reakciju. Neki od primera ovih izjava su:”Tako sam glup/glupa!”, “Niko me ne voli…” ili “Ja sam takav gubitnik.”

Može se desiti da dete ne deli svoja osećanja i misli sa Vama otvoreno i zato treba obratiti pažnju na znake koji se javljaju u ponašanju deteta. Ovo može uključivati zanemarivanje lične higijene, loš uspeh u školi, odbijanje da se probaju nove stvari u kojima može izgledati glupo ili povlačenje iz školskih društvenih aktivnosti. Preterano okrivljavanje drugih, cinizam ili sarkazam, fizička agresivnost, kao i loš odnos prema drugima može isto biti znak niskog samopoštovanja.

Kako pomoći – slušanjem i empatijom pre nego što se ponudi pomoć I savet

Prirodna reakcija roditelja na negativno izražavanje deteta o samom sebi je obično trenutno iznošenje dokaza da ga ubedi u suprotno – da bi ubedili dete da mora da misli pozitivnije o sebi. „Ti nisi glup! Zašto to kažes?” ili “Kako to misliš, nemaš nijednog prijatelja? Bio si pozan na toliko rođendana tokom prošle godine da ne mogu svih ni da se setim!”

Ne potcenjujte ono što moć slušanja onog što dete ima da Vam kaže može učiniti sama po sebi. Umesto da momentalno odreagujete negiranjem njegovih/njenih reči pokušajte sa:”Uh, mora da je prilično grozan osećaj kada nemaš prijatelje.” Ili jednostavno „Reci mi više o tome.”. Jedan od najboljih poklona koje možete dati svom detetu je sposobnost da prepozna i izrazi svoje misli i osećanja na produktivan način koji vodi ka povezivanju sa Vama, a kasnije i sa drugima.

Često su roditelji ti koji prvi moraju da porade na identifikaciji i razumevanju svojih osećanja, da bi mogli da pruže svom detetu zdrav model. Vežbanje aktivnog slušanja i potvrđivanja osećanja kakva god ona bila. A zatim, poraditi na taktikama koje će pomoći detetu da dobije osobine ili čak stvari koje će mu pomoći da se oseća kompetentnije i koje će mu dati veći osećaj kontrole nad životom. Kada deca vide da se roditelji menjaju i trude, ona to prepoznaju i ona sama odgovaraju otvaranjem, povezivanjem i pozitivnim promenama koje sve vode ka jačanju samopouzdanja.

Sa decom koja nose kohlearne implante i slušne aparate treba razgovarati o tome kako oni vide sebe u odnosu na druge – kako vide sebe kao eo sveta, ko misle da su? Može se dogoditi da će u situacijama u kojima čuju i razumeju dobro videti sebe kao jednakog sa drugima, dok će se u situacijama koje su posebno izazvone za komunikaciju opisati kao nedovoljno sposobnog, gluvog i tome slično. Važno je sa decom koja ne čuju dobro otvoreno razgovarati o ovim aspektima i pomoći im da prepoznaju situacije u kojima se osećaju manje ili više „nesposobnim” i osećanja koja idu uz to. Naredni korak je naučiti dete kako onda da se ponaša u takvim stuacijama i kako da samo zastupa svoje interese, i da se jasno i glasno bori za sebe.

Svaka osoba ima potrebu za pripadanjem jednoj ili u više grupa. Naš identitet je definisan grupama kojima pripadamo. Ako dete nikada ne dolazi u kontakt sa drugom decom oštećenog sluha koja kao i ono nose aparate sasvim je za očekivati da će dete samo dete odbacivati taj deo sebe koji se ne uklapa ni u jednu od grupa u kojima se kreće. Zato je međusobno povezivanje i druženje dece oštećenog sluha, direktno ili putem tehnologije, od izuzetne važnosti za njihov pravilan razvoj ličnosti I njihovog samopouzdanja.

STRAH OD NOVIH ISKUSTAVA

Deca niskog samopouzdanja teže preuzimaju rizik i lakše odustaju kada zadatak postaje teži. Oni takođe izbegavaju aktivnosti u kojima nisu prirodno nadareni ili u kojima se ne osećaju kompetentnim.

Kako pomoći – hvalite trud svog deteta specifičnim, iskrenim odgovorom. Izbegavajte povezivanje pohvale i izraza ljubavi.

Mnogi roditelji veruju da stalne pohvale jačaju samopouzdanje deteta. Nije tako. Korišćenje opšteprihvaćene fraze „Ti si pametan/a.” može da ima negativne posledice i snizi motivaciju deteta, naruši mu samopuzdanje i umanju volju da proba nove stvari. Fokusiranje pohvale na trud daje detetu faktor koji ono može da kontroliše.

Istovremeno je veoma važno da se odvoje pohvale i izrazi ljubavi. Poruka:”Tako si lepa i ja te volim.” može da stvori nelagodnost zbog zaključka koji iz ove pohvale proizilazi:”Ako ne budeš lepa, neću te više voleti.”

Sa decom koja nose slušna pomagala, kao i sa svom drugom decom, treba aktivno razgovarati o tome kako svako može da pogreši, doživi neuspeh i bude izblamiran u društvu, kao i da takva iskustva ne treba izbegavati i ne treba ih se plašiti, jer se mnogo toga dobrog i pametnog može naučiti iz njih. Od velike pomoći može biti osmišljavanje i vizualizacija reakcije na slične situacije u budućnosti za koju verujemo da će dovesti do pozitivnog ishoda.

PRETERANO VEZANO DETE ILI NEDOVOLJNO NEZAVISNO DETE

Dete koje se ponaša na način koji ne priliči njegovom uzrastu tj. dete koje bi trebalo da je to nešto već prevazišlo, ukazuje na moguć problem sa samopouzdanjem. Na primer, normalno je za dete od dve godine ne želi da se odvoji od majke, ali ne i za dete koje ide u četvrti razred osnovne škole. To već predstavlja razlog je za brigu. Istovremeno, preterano „zrelo” ponašanje takođe može ukazivati na drugu medalju problema sa samopouzdanjem. Npr. iako je za adolescente sasvim uobičajeno da ne žele da dele svoje emocije sa roditeljima, može postojati problem ukoliko je dete stalno potpuno udaljeno i nikada ne govori o poteškoćama sa kojima se suočava i nikada ne traži utehu ili pomoć.

Mnogi roditelji smatraju da je nezavisnost znak visokog samopouzdanja, ali to nije uvek slučaj. Zbog okruženja i okolnosti u kojima odrastaju deca mogu veoma rano naučiti da skrivaju tj. da potiskuju i ne izražavaju osećanja kao što su bes, tuga ili emotivne potrebe, jer su im dotadašne reakcije na njihove emocije donosile nešto negativno. Iz istog razloga, da bi izbegla bolna osećanja, deca mogu pristati da na sebe preuzmu preveliki deo obaveza koje su neprimerene njihovom uzrastu. Zato je važno da roditelji u svakom trenutku znaju da je njihov primarni zadatak da štite dete, i da oni sami snose odgovornost za svoje odluke i postupke kao i da su oni i njihovo ponašanje i nošenje sa životnim izazovima, najbolji primer za njihovo dete.

Kako pomoći – naučiti dete da razvije zdravu zavisnost, kombinaciju bliskosti I nezavisnosti. Idi sam/a, ali znaj da sam ja uvek ovde za tebe.

Ovo znači pronalaženje ravnoteže između samostalnog istraživanja, upoznavanja novih ljudi i aktivnosti dok se istovremeno ima blizak odnos sa roditeljima, sa kojima se dele ranjivost, kao i slanje jasnih signala kada je pomoć potrebna. Kada se deca osećaju sigurno u porodičnom okruženju, ona su spremnija da sa više samopouzdanja prigrle nove izazove. Pošaljite svom detetu poruku:” Verujem u tebe! Ti ovo možeš, I ja sam ovde za tebe ako me zaista trebaš.”

Jedna od tehnika koju mogu probati deca oštećenog sluha koja se osećaju izolovano je da pomognu nekome kome je potrebna podrška ili pomoć. Najčešće su upravo deca koja imaju najslabije razvijene društvene i komunikacijske veštine ta koja snose najveći rizik da se osećaju izolovano. Stavljajući svoje posebne sposobnosti i prednosti u službu drugih, deca mogu shvatiti da su prihvaćena i vrednovana kao deo grupe. Odličan primer za ovu tehniku je upravo opisan u knjizi „Superuvce” Sisi Bel. Ovde devojčica koja nosi slušne aparate stavlja svoju sposobnost da čuje učiteljicu i van učionice u službu drugih – pomažući drugarima u odeljenju da saznaju kada se učiteljica vraća i pobegnu na mesto bez da budu kažnjeni za nestašluke. Istovremeno, ona shvata koliko ceo razred ceni nju i njenu posebnu sposobnost, i konačno pronalazi svoje mesto u društvu.

Bolje komunikacijske sposobnosti generalno znače i bolje samopouzdanje – uspešna komunikacija znači aktivno učešće u društvenim dešavanjima, kao i ostvarivanje društvenih veza i van kuće, što podiže samopouzdanje.

Deca i adolescenti sa jačim samopouzdanjem učestvuju u različitim društvenim aktivnostima, imaju više prijatelja, bolju sposobnost povezivanja sa drugima i generalno obraćanja pažnje na druge, kao i niži stepen depresivnog raspoloženja i stidljivosti.

Ipak, ništa nije efektivnije nego učenje iz primera – roditelji uvek predstavljaju najmoćniji najuticajniji model za svoje dete. Zapitajte se koje poruke šaljete detetu po pitanju samopouzdanja. Primer kako se Vi sami osećate u vezi sa sobom i kako sami balansirate svoju potrebu za nezavisnošću i potrebu za povezanošću u vezama koje imate, najmoćniji je način na koji možete uticati na poboljšanje samopouzdanja svog deteta.

Da li Vam se dopao ovaj članak? Smatrate da bi još nekome bilo interesantno da ga pročita? Biće nam drago da ga podelite!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Molimo Vas unesite odgovarajući broj * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.