Komunikacija je veština neophodna za opstanak čoveka. Zato je i za dete oštećenog sluha neophodno da što pre počne da usvaja verbalni i/ili neverbalni način komunikacije – koji će mu omogućiti da ostvari kontakt sa svetom čiji je deo.

Od prvog dana, dete će nagonski i spontano ispitivati načine na koje može uspostaviti komunikaciju sa roditeljima i okolinom. Oni načini na koje detetu bude odgovoreno su oni koje će dete dalje razvijati.

U tekstu o tome kako deca oštećenog sluha uče da čitaju rečeno je da dete koje nema formirane bilo kakve misaone  pojmove – povezane sa bilo kojom formom komunikacije (verbalnom ili neverbalnom) nije u mogućnosti da nauči da čita. Jer nema za šta da veže značenje pročitanog.

Istovremeno, sa razvojem deteta raste i njegova potreba za komunikacijom, za saznavanjem novog i za razmenom informacija, mišljenja i emocija.

Zato je važno da se istog momenta kada se sazna da postoji oštećenje sluha kod deteta počne sa nekim vidom (re)habilitacije* tj. osposobljavnja deteta za komunikaciju.

Osnovne opcije (re)habilitacije koje su date roditejima za odlučivanje su:

1.Govorna (re)habilitacija – poznata i kao audio-verbalna, ili oralna komunikacija

Ovde se sa detetom radi na usvajanju govornog jezika a uz pomoć prvo učenja slušanja, zatim razumevanja i na kraju verbalnog izražavanja to jest govora.

Proces audio-verbalne (re)habilitacije traje godinama i rade ga roditelji u saradnji sa surdolozima. S obzirom da se deca oštećenog sluha u preko 90% slučajeva rađaju u porodicama u kojima oba roditelja nemaju oštećen sluh, plus imajući na umu mogućnosti današnjih tehnologija slušnih pomagala, audio-verbalna metoda je trenutno najčešći izbor (re)habilitacije komunikacije (bar u Srbiji).

speaker-1305540_1920

2.Znakovni jezik – je metoda komunikacije u kojoj se komunikacija ostvaruje na neverbalan način: pokretima ruku, mimikom lica i položajem tela.

Zakovni jezik je svetski zvanično priznat jezik, a zajednice osoba koje koriste isključivo znakovni jezik imaju svoju zasebnu kulturu i nazivaju sebe Gluvima, sa velikim G.

Znakovni jezik je najčešće opredeljenje Gluvih roditelja koji i sami koriste isključivo ovaj vid komunikacije, mada se pristup menja sa pojavom modernih pomagala kao što su digitalni slušni aparati i kohlearni implanti.

Neki roditelji oštećenog sluha koji sami koriste primarno znakovni jezik, odlučuju se da svojoj deci daju mogućnost dodatnog izbora komunikacije.

Naravno, postoje i slučajevi (ali su ređi) gde roditelji nauče znakovni da bi se mogli sporazumevati sa svojim detetom koje ne čuje, a koje takođe uči znakovni od za to kvalifikovanog stručnjaka.

3.Totalna komunikacija – predstavlja kombinaciju prve dve metode. Što znači da dete istovremeno uči oba – i verbalni i neverbalni tj. znakovni jezik.

Iako metoda totalne komunikacije izgleda kao očigledan izbor, lome se koplja oko njene učinkovitosti. U pitanju je tema za sebe.

Možda bi najviše fer bilo posmatrati ovu opciju kao uvođenje bilingvalnosti kod deta od najranijeg uzrasta. Ima smisla ukoliko bar po jedna osoba iz najbliže okoline deteta koristi jedan od ova dva jezika, na primer ukoliko je jedan roditelj oštećenog sluha i koristi isključivo znakovnu komunikaciju, a drugi čuje dobro i koristi govorni jezik.

Što se tiče naknadnog učenja jednog od ova dva jezika, zbog razvoja mozga deteta mogućnost za učenje govornog jezika je prilično organičena na prve godine života deteta.

Ukoliko dete u prvim godinama (do pete godine života) ne primi nikakav zvučni stimulans, veliko je pitanje da li i u kojoj meri će moći da razvije govor i uz intenzivno vežbanje.

Sa druge strane, ne postoji uzrasni limit za učenje znakovnog jezika.

Zato se, kad god je neophodno da se bira koji će jezik da se uči prvi, savetuje prvo savladavanje govornog pa tek onda znakovnog jezika.

Totalna komunikacija se preporučuje i kao opcija u situacijama gde postoje višestruke poteškoće. Na taj način se podstiče bilo kakva vrsta komunikacije deteta, sve u cilju ostvarivanja razumevanja sa okolinom.

Pri izboru načina komunikacije treba imati na umu:

  • Uzrast deteta:
    • Trenutni
    • U kom je došlo do oštećenja sluha
    • U kom je otkriveno/dijagnostifikovano oštećenje sluha
    • U kom su slušna pomagala bila korišćena prvi put (ako su bila korišćena)
  • Stepen oštećenja sluha
  • Vrstu oštećenja sluha
  • Kao i opcije za buduće školovanje i uklapanje u zajednicu.

Pri pravljenju izbora o načinu buduće komunikacije tj. u kom smeru će teći (re)habilitacija komunikacije deteta, dobro je posavetovati se sa stručnjacima (audiolog, surdolog, psiholog), ali i sa drugim roditeljima dece oštećenog sluha i čuti više o njihovim iskustvima.

Naknadna promena mišljenja o primarnom načinu komunikacije je, naravno, moguća ali treba imati na umu uzrasna ograničenja koja postoje kada je (re)habilitacija verbalne komunikacije u pitanju.

Kakva su vaša iskustva? Koju metodu komunikacije ste vi odabrali za svoje Sajberuvce?

 

*(re)habilitacija komunikacije – habilitacija je osposobljavanje za korišćenje verbalne komunikacije (osposobljavanje dece koja ne čuju od rođenja da komuniciraju govorom), a rehabilitacija je ponovno osposobljavanje za korišćenje verbalne komunikacije (npr. kod deteta koje je čulo ali je izgubilo sluh, radiće se rehabilitacija)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Molimo Vas unesite odgovarajući broj * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.