Emotivni bol roditelja pri saznanju da njihovo dete ima gubitak sluha, ravan je emotivnom bolu pri gubitku člana uže porodice – rezultat je istraživanja prvi put sprovedenih u Americi još ’70-ih godina prošlog veka, a čiji se rezultati i danas potvrđuju. Inače, bol zbog gubitka člana porodice spada u prvih pet po intenzitetu koje čovek može da doživi. Bila osnovana ili ne, tolika je briga roditelja za budućnost njihovog Sajberuvceta.

Svetske statistike kažu da je verovatnoća da novorođenče ne čuje od 1 do 3 na prema 1000. Ipak, onome kome se desi, to je punih 100%.

Ista ta statistika kaže da se deca oštećenog sluha u preko 90% slučajeva rađaju u porodicama gde oba roditelja čuju. Da li ste to znali?

Zdravi i sposobni roditelji neophodni su za podizanje zdravog i zadovoljnog deteta. Roditelj – i kao individua i kao deo porodice, mora da bude funkcionalan i stabilan da bi mogao da pruži podršku detetu.

Zašto pričamo o ovome?

Zato što se od roditelja mnogo očekuje – da bude ključna karika u procesu (re)habilitacije deteta. Da bude tu, u svakon trenutku spreman za podršku i za saradnju. Zato što se roditelj posmatra isključivo u funkciji od deteta, dok se njegove potrebe kao ljudskog bića često u potpunosti zanemaruju.

Veliki broj roditelja dece oštećenog sluha nije ni svestan koliki je intenzitet emocija koje doživljavaju zbog posebnosti svog deteta – osećaju da im nije dobro, a nije im jasno zašto im toliko nije dobro. Neki čak i krive sebe zbog slabosti koju osećaju. Neke čak krivi i okolina što ne „prihvate“ činjenično stanje već jedanput.

Ima tu još jedna stvar.

Pri gubitku člana porodice, bol je intenzivna i akutna – desilo se i strašno je. Sva snaga se usmerava ka prevazilaženju tuge i bola sa kojima se mora izboriti.

U slučaju porodice deteta oštećenog sluha emotivna bol koju roditelji osećaju je hronična. Ona traje kroz različite faze kroz koje porodica prolazi – polazak deteta u vrtić, u školu, svako novo iskustvo i interakcija mogu da probude taj intenzivan osećaj gubitka i ožive emocije.

Važno je da sama porodica bude svesna procesa koji se dešavaju u njima, a u vezi sa suočavanjem sa oštećenjem sluha deteta u različitim životnim fazama.

Važno je i da drugi, okolina porodice deteta oštećenog sluha, takođe bude svesna kroz šta može da prolazi porodica Sajberuvceta.

Samo tako će  roditelji moći da pronađu najbolji način da se nose sa različitim situacijama, kao i da potraže i prime adekvatnu podršku bilo od okruženja, bilo od stručnog lica.

Samo tako će ljudi koje roditelji Sajberuvceta susreću pri dijagnostifikovanju i početnom tretiranju situacije deteta, razumeti da pred sobom imaju „boksere“ koji su upravo primili jedan nokaut. Borce koji se trenutno nalaze na zemlji, kojima se odbrojava do deset. Od njihove pribranosti i snage da ustanu u tim prvim sekundama nakon nokauta i daju 100% od sebe zavisi budućnost njihove dece, pa i celokupne porodice.

Nije sve tako crno.

Pozitivno je što istraživanja pokazuju da se intenzitet hronične boli i osećaja gubitka smanjuje sa govorno – jezičkim napretkom deteta i sa svešću roditelja da će dete u budućnosti moći samostalno da funkcioniše u svetu. Zahvaljujući danas dostupnoj tehnologiji i ranoj dijagnostici, emotivni udarac u velikom broju slučajeva može biti značajno ublažen.

Ipak, većina roditelja Sajberuvaca kaže da iako opada, bol zbog gubitka sluha deteta nikada u potpunosti ne nestaje. Razlog je najverovatnije to što za istu tu većinu roditelja pomiriti se sa situacijom u potpunosti predstavlja čin predaje, odustajanje od borbe za dete i njegovo bolje sutra. U smislu, ja tu ne mogu više ništa da učinim za svoje dete. A uvek mislimo, kao roditelji, da možemo još nešto da učinimo.

Zato je i sasvim normalno i očekivano da se zapada u ciklične faze – padanja i podizanja. Važno je da se bude svestan šta se dešava da bi se sa tim moglo izboriti.

Ono što je bitno da društvo prepozna, jeste da je za porodicu saznanje da će u svojim redovima imati Sajberuvce u startu jedna krizna situacija suočavanja sa nepoznatim. A majstori za krizne situacje – avio kompanije, kažu:“U slučaju krize, prvo roditelj uvek mora da stavi masku sebi, pa tek onda detetu.“.

Zato naše društvo mora da shvati i da razume da roditelj mora prvo sebe da osposobi da bude funkcionalan da bi mogao da pomogne i samom detetu. Ukoliko se to ne dogodi, teško da će ishod priče biti pozitivan kako za pojedince, tako i za samo društvo koje se neadekvatno postavlja prema svojim pojedincima kojima je potrebna pomoć.

Već samim podizanjem svesti o situaciji sa kojom se roditelji i cela porodica suočavaju čini se korak napred.

Prava podrška bi bila osnivanje savetovališta za porodice dece oštećenog sluha koje bi pružalo dugoročnu i preko potrebnu podršku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Molimo Vas unesite odgovarajući broj * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.