kb_Wall_Josephine-NautilusKod nas u Srbiji, kao i u velikom delu sveta, još uvek su duboko uvrežene predrasude o deci oštećenog sluha – njihovim karakteristikama i sposobnostima. U nastavku teksta su opisane neke od najzastupljenijih, koje su istovremeno i najinteresantnije zbog stepena njihovog odstupanja od istine.

# 1 zabluda

Deca oštećenog sluha se najčešće rađaju u porodicama gde i sami roditelji imaju oštećen sluh.

Od 100% dece rođene sa oštećenjem sluha, čak 90% je rođeno u porodicama gde roditelji NEMAJU oštećenje sluha. Inače, po svetskom proseku, na svakih 1000 rođenih beba, 2-3 imaju oštećen sluh.

 

 #2 zabluda

Znakovni jezik je osnovni način komunikacije dece oštećenog sluha.

Oštećenje sluha može da varira od blagog do potpunog. Sa današnjim tehnološkim napretkom u tretiranju i najtežih oblika gubitka sluha, najčešće je na roditeljima i/ili zajednici u kojoj deca žive da odluče koji način komunikacije će biti korišćen: verbalni, znakovni ili kombinacija oba. U današnje vreme možemo slobodno reći da većina dece oštećenog sluha koristi verbalnu komunikaciju, a ne znakovni jezik.

 

#3 zabluda

Učenje stranih jezika je nemoguće za decu oštećenog sluha.

Deca oštećenog sluha su sposobna da nauče jedan ili više stranih jezika – verbalno i/ili znakovno. Dete oštećenog sluha nikada ne treba obeshrabrivati pri učenju stranog jezika.

 

#4 zabluda

Deca oštećenog sluha su intelektualno inferiorna i ne mogu biti smatrana nadarenom.

Ukoliko bi, bilo kome od nas, neko davao uputstva na nepoznatom nam jeziku i pritom očekivao da ispunimo zahtev, svakako bi procenio da nismo „baš svoji“ tj. da smo (1) nemi – jer ne odgovaramo na njemu poznat način, (2) snižene inteligencije jer nismo uspeli odgovoriti na traženi zadatak, (3) bez velike budućnosti s obzirom na ono što smo do tada pokazali. Slična je situacija bila do skoro sa procenom dece oštećenog sluha koju su vršili subjektivni i nedovoljno informisani pojedinci. Danas, zahvaljijući naprednim tehnologijama,  deca sa aparatima i rehabilitacijom uspešno savladavaju zahteve regularnog školstva, postižu izuzetne uspehe na najrazličitijim poljima i žive mnogo ispunjenije i srećnije živote nego što je to bio slučaj sa prethodnim generacijama. Ipak, i dalje najveći izazov za mnoge predstavlja uključivanje u tokove postojećeg društva, a sve mahom zbog i dalje pristune stigme prema oštećenju sluha nastale usled neinformisanosti. Što se darovitosti tiče još u priručniku za roditelje dece oštećenog sluha izdatog u SFRJ pedesetih godina prošlog veka, je jasno navedeno da je 2-3% dece oštećenog sluha darovito – a u to vreme još nije bilo govora o izuzetnim rezultatima u razvoju razumevanja i govora kakve danas postižu deca sa kohlearnim implantima.

 

#5 zabluda

Slušni aparati i kohlearni implanti vraćaju sluh na normalu.

Nažalost i to je zabluda… U kojoj meri će dete oštećenog sluha razviti razumevanje i govor zavisi od mnogo različitih faktora – počev od nivoa i vrste oštećenja koje postoji, preko dužine rehabilitacije i podešavanja aparata, do eventualnih dodatnih okolnosti. Slušanje je izuzetno složen proces koji počinje ušnom školjkom i završava se u mozgu. Finese u percepciji različitih zvukova iz okoline su ogromne, pa na primer – iako toga nisu svesni, ljudi na drugačiji način procesuiraju govor i muziku. Nedavna istraživanja su pokazala da osobe sa kohlearnim implantom koji se inače smatra jedinom trenutno postojećom protezom koja može da zameni čulo, iako čuju i prepoznaju muziku i čak fantastično mogu da nauče da sviraju – ne mogu da razaznaju kojim instrumentom je odsvirana određena melodija. Ova situacija ne postoji kod osoba koje koriste slušne aparate,  ali kod njih postoje organičenja druge vrste. Nauka i tehnologija i u ovoj oblasti izuzetno napreduju, ipak  još uvek je dug put pred nama pri izjednačavanju tvorevine prirode – prirodnog sluha, i tehnologije čoveka – slušni i kohlearni.

 

#6 zabluda

Podizanje tona/glasniji govor, kao i neprirodno usporen govor će pomoći boljem razumevanju.

I podizanje tona i neprirodno usporavanje izgovorenog samo doprinose iskrivljenosti govora i mimike lica, čineći razumevanje težim. Mnogo veći efekat u razumevanju će se postići ukoliko se rečenica/zahtev preformuliše tako da bude kratak i konkretan, a izgovor jasan bez skraćivanja reči i/ili gutanja glasova.

 

#7 zabluda

Deca oštećenog sluha su nepristojna i često nametljiva.

Socijalizacija, u opšte prihvaćenom smislu tog pojma, predstavlja poseban izazov za decu oštećenog sluha. Socijalizacija, funkcionisanje u društvu – se upravo i zasniva najvećim delom na razumevanju rečenog u celokupnom kontekstu, kao i adekvatnom izražavanju pri interakciji u društvu. Deci oštećenog sluha se zato dešava da, i pored najbolje volje, propuste da primete i na očekivani način odreaguju na pozdrav, frazu, ironiju i sarkazam. Izostanak reakcije sa njihove strane može biti smatran nepristojnim ponašanjem, posebno ukoliko sredini nije poznato da dete ima oštećen sluh.

Iz želje da se što bolje uključe u dešavanja, može se dogoditi da upadnu u reč ili da zauzimaju centralne pozicije bez posebnog obraćanja pažnje na hijerarhiju i/ili opšteprihvaćene norme ponašanja, zbog čega ih okolina može doživeti kao nametljive. I ovde je najbolje primeniti  univerzalno delotvoran pristup kada je u pitanju uključivanje u druđtvo dece oštećenog sluha  -nenametljivo okolini skrenuti pažnju na specifičnost deteta i dati predlog postupanja, kao i pokazati sopstvenim primerom. Ovo bi trebalo biti dovoljno za početak dok ne usledi bolje upoznavanje i komunikacija krene spontano da se odvija.

 

#8 zabluda

U redu je obraćati se pratiocu deteta oštećenog sluha umesto prvo pokušati komunikaciju sa detetom direktno i u redu je reći „nije bitno“ kada dete oštećenog sluha pokušava da shvati šta je to što nije čulo/razumelo.

Nikako nije u redu! Za decu oštećenog sluha je već dovoljno frustrirajuće ukoliko ne mogu da isprate konverzaciju društva u kom se nalaze, i potrebna im je hrabrost da budu oni koji stalno pitaju da se nešto ponovi.  Zato odgovor „nije bitno“ ih čini još frustriranijima, jer ne samo da neko bez ikakvog ovlašćenja uzima za pravo da odluči u njihovo ime šta je za njih bitno da čuju/razumeju a šta ne, već nenamerno naglašava njihovu inferiornost u odnosu na druge. U ovakvim slučajevima, odrasli iz okoline mogu mnogo da doprinesu postavljajući modele ponašanja i zadržavajući se dovoljno da sa strpljenjem objasne o čemu se radi, kao i da potencijalno razmisle o korišćenju dodatnog gesta ili crteža radi lakšeg razumevanja.

 

 

 

Korisni linkovi:

http://www.huffingtonpost.com/janice-s-lintz/7-misconceptions-about-people-with-hearing-loss_b_9289996.html

http://hearinghealthmatters.org/hearingviews/2012/eleven-misconceptions-that-teachers-should-know-about-children-with-hearing-loss/

http://sajberuvce.org/pisani-materijali/o-sluhu/kohlearni-implant-slusni-aparat/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Molimo Vas unesite odgovarajući broj * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.