Naša draga sagovornica, Irena Stojiljković, diplomirani defektolog i
osoba oštećenog sluha, odgovarala je na pitanja
o razvoju i jačanju samopouzdanja dece – bilo da su Sajberuvca ili ne:)

http://www.aztechbeat.com

Sajberuvce: Da li misliš da Sajberuvca treba više da rade
na samopouzdanju od druge dece?

Irena Stojiljković: Svakom detetu, nebitno da li je reč o deci tipičnog razvoja
ili o deci sa smetnjama u razvoju, je potrebna pomoć da razviju i neguju
svoje samopouzdanje.

Međutim, Sajberuvca su podložnija gubitku samopouzdanja
od dece tipičnog razvoja.

Mala deca koja još nemaju jasno razvijenu svest o sebi i svojim vrednostima,
vide da se zbog oštecenja sluha razlikuju od dece koja nemaju taj problem
i lako mogu upasti u zamku da stvore lošu sliku o sebi.

To može dovesti do toga da se osećaju loše u svojoj koži.

Zatim, tu su i njihovi vršnjaci i okolina koji im verbalno ili neverbalno šalju poruke:
“Ti ne vrediš, ti si drugačiji/drugačija i nećemo da se igramo s tobom.”.

Sajberuvce: Šta Sajberuvca očekuju od svojih roditelja?

Irena Stojiljković: Očekuju da prihvate njihove nedostatke.

Žele da ih nauče da njihovi nedostaci nisu “tragedija’’,
nego samo “tehnički problem”, koji ih ne mora sputavati
da vode ispunjen i kvalitetan život.

Očekuju da roditelji ne prave razliku izmedju njih i braće i sestara
u pogledu vaspitanja.

Nije im potrebno ničije sažaljenje. To ih vređa.

Dete očekuje da budete tu kada ste mu potrebni,
kada su frustrirani zbog škole, kada se drugovi ne ponašaju lepo prema njemu,
kada je uplašeno i zabrinuto, kada se oseća tužno, besno i usamljeno.
To su trenuci kada ste im potrebni.

Sajberuvce: Kako roditelji da na najbolji način pomognu
svom detetu/svojoj deci da izrastu u stabilne, ispunjene i srećne ljude?

Irena Stojiljković: Mislim da ne postoji univerzalna formula
kako da naša deca postanu srećna, ispunjena i uspešna.

Pojmovi sreća, stabilnost, ispunjenjost imaju različito značenje za različite ljude.
Verujem da svaki roditelj radi najbolje što zna u skladu sa svojim ubeđenima,
kulturom i sistemima vrednosti.

Dečji psihijatar, Stenli Grinspan, je lepo rekao:
“Mi mislimo da pomažemo detetu ako ga sklanjamo od sukoba,
rešavamo probleme koje ono može samo da reši,
uplićemo se u njegove razmirice sa vršnjacima,
mislimo umesto deteta, namećemo mu kako treba da se oseća.
Međutim, time detetu činimo medveđu uslugu, i guramo ga
u još veću pasivnost.
Ne dajemo mu priliku da nauči da se osamostali i izbori
za svoje mesto u društvu.
Decu treba učiti da uzimaju stvari u svoje ruke,
da razmisljaju svojom glavom,
da snose posledice za svoja dela, bila ona pozitivna ili negativna.
Sa praksom, dete ce naučiti samostalno da obavlja te stvari.”

Pre nekoliko godina pročitala sam jedan vrlo interesantan novinski članak
o modernom roditeljstvu, koji je odgovorio na pitanje:
”Zašto fantastični roditelji podižu depresivnu decu?”.
Članak je napisala psihoterapeut Lori Gotlib.
Reč je o roditeljima kojma je glavni cilj u životu bio
da njihova deca budu srećna.
Toliko su zastranili u toj nameri,
pa su deca kada su odrasla postala depresivna,
frustrirana i nezadovoljna.

Sve samo ne srećna.

Ti moderni roditelji su, u nastojanju da deci ispune svaku želju,
sprečavali decu da se “muče” i budu samostalna.
Kao rezultat toga, ta deca u odraslom dobu su postala pasivna,
niskog praga tolerancije na frustraciju, nisu bila u stanju da sarađuju sa drugima,
ili da se suočavaju sa ograničenjma.
Na poslu su očekivala da im sve vreme bude zanimljivo, jer su tako navikli.
I kada se sudare kućno vaspitanje i stvarnost, tada nastaje problem.

Sajberuvce: Šta ti je predstavljalo najveći izazov ili izazove,
da li su se oni vremenom menjali i kako si ih prevazilazila?

Irena Stojiljković: Najveći izazovi su bili da se pomirim sa tim
da sam izgubila 100% sluha i da nastavim da vodim kvalitetan život,
naučim da čitam sa usana,
završim obrazovanje po redovnom programu,
zaposlim se,
integrišem u društvo i
zasnujem porodicu.

Nikada nisam pristajala na ulogu žrtve, nikada sebe nisam doživljavala
kao manje vrednu.

Sajberuvce: Gde pronalaziš veru u sebe i najveću motivaciju?

Irena Stojiljković: Kao dete veru u sebe sam dobijala od roditelja.
Oni su verovali u mene. Bili su uporni da me osamostale i da se socijalizujem.
Nisu odustajali od mene.

Kasnije što sam više iskustva sticala, više izazova prevazilazila,
tako je rasla i moja vera u sebe.

Motivisale su me moje želje.

Motiviše me život.

Volim život i uživam u njemu, živim punim plućima i uživam u svakom trenutku.

Sajberuvce: Šta Sajberuvca treba da kažu sebi kada se susretnu sa situacijom
u kojoj se ne osećaju dobro zbog svoje različitosti?

Irena Stojiljković: U redu je osećati se tužno ili usamljeno
zbog svoje različitosti.
To su samo osećanja i ona ce proći. Ne traju večno.

Najvažnije što roditelj može da učini je da prihvati osećanja deteta.
Na taj način će dete da nauči da prihvati vlastite emocije.
Ako oseća bes ili ljutnju, to treba poštovati i pokazati detetu
bezbedan način da izrazi svoja osećanja,
a da pri tom ne povredjuje druge ljude i sebe.

Dete nikada ne greši zbog toga što oseća to što oseća.
Bitno je šta radi s tim osećanjima? Šta govori sebi? Kako teši sebe?

Dete treba naučiti da objasni sebi da je u redu biti različit
i da to ne znači da je manje vredno.

Korisno je da se dete oslanja na svoje dobre strane.
Roditelj može pomoći detetu da otkrije koje potencijale ima, u čemu je dobro.
Na taj način detetu se moze usaditi osećaj uspešnosti
zbog veština koje mu idu od ruke.

Sajberuvce: Šta je najvažnije da roditelji uče svoja Sajberuvca i
kako to da rade?

Irena Stojiljković: Važno je da deca nauče da prihvate sebe sa svojim nedostacima,
da vrednuju sebe, i da znaju da imaju kvalitete koje mogu da pruže drustvu.
Reči su najmanje bitne.

Deca, pogotovu kada su mala, najviše uče kroz primere,
ljubav, nežnost i vreme provedeno sa roditeljima.
Tada shvate da su voljena, vredna i važna ljudska bića.

Decu treba naučiti da pozitivno razmišljaju.

Šta je to pozitivno razmisljanje?
U radu sa ljudima primetila sam da mnogi pogrešno tumače pojam “Misli pozitivno”.
Primer: Osoba ima određen problem i oseća se jako usamljeno zbog toga.
Čitala je popularnu psihologiju i rešila da se služi afirmacijama tipa:
“Sve je u redu. Nemam problem. Srećna sam, vesela i uspešna”, ne bi li otklonila problem.

To nisu pozitivne misli. To je bekstvo.

Druga osoba upada u pesimizam i misli u sebi:
„Gle, katastrofe, moj život je završen i nije vredan življenja.“

Pozitivno razmišljanje bi bilo nešto poput ovog:
„Iako trenutno prolazim kroz loš period, i osećam se usamljeno,
ja znam da svaki problem ima rešenje.
Daću sve od sebe da nađem rešenje za moj problem.“

Sajberuvce: Kako si se nosila sa ljudima i situacijama
gde se nije izlazilo u susret tvom nedostatku sluha,
npr. tokom školovanja?

Irena Stojiljković: Kada sam krenula u redovnu osnovnu školu,
nisam se ja nosila sa tim neprijatnim situacijama.
Nosili su se moji roditelji.

Imala sam divnu učiteljicu koja je bila spremna da me prihvati
i uključi u razred pun dece tipičnog razvoja.
Mnogo mi je pomogla.

Medjutim, u toj školi postojali su neki stručnjaci koji nisu bili za ideju
da dete sa oštecenjem sluha ide u redovnu školu.
To je bilo pre 39 godina, i tada su bila druga vremena.
Manje se znalo o mogućnostima dece sa oštećenjem sluha nego što se zna sada.

Moji roditelji nistu odustajali od namere da završim redovnu školu.
Hteli su da mi pruže najbolje moguće obrazovanje,
koje će mi kasnije doneti širok izbor zanimanja.
I tako su me bukvalno gurnuli u sistem, a moje je bilo da plivam kako znam i umem.

I uspela sam.

Slična situacija se ponovila i u srednjoj školi, zatim i na poslu, fakultetu…
Bilo je idemo Jovo nanovo.

Uvek je bilo nekoliko ljudi koji su pokušali da me sabotiraju,
a neki su me gledali kao da sam pala sa Marsa,
pitajući se sta ja uopste trazim u toj školi/ fakultetu/ radnom mestu
i kako uopšte mislim da pratim nastavu sa tolikim oštecenjem sluha?!

Sa vršnjacima nisam imala većih problema, bili su sasvim korektni i fer.
Mada, kao i svuda bilo je izuzetaka.

Probleme su mi pravili psiholozi, poneki nastavnici, profesori, nadređeni…
koji su bili neobavešteni o sposobnostima i slabostima osoba sa oštecenjem sluha.

Bila sam prinudjena da se dokazujem, i ubedim pojedine ljude da sam sposobna
da završim to što sam započela.
Srećom takvi ljudi su bili u manjinji.
Bilo je je mnogo više ljudi koji su me prihvatili i pružili podršku.

Sajberuvce: Da li si nekada imala krizu stabilnosti i samopouzdanja?
Kada i kako si je/ih prevazišla?

Irena Stojiljković: Naravno. Mislim da to nema veze sa mojim nedostatkom.
Imala bih krizu i da nemam oštecenje sluha.
Svaki čovek s vremena na vreme upadne u krizu samopouzdanja.

To je normalno, to je deo života.

Ranije mi je to smetalo, a prevazilazila sam tako što sam tešila sebe “sve će to proći”.
Sada, kada naleti kriza, ja se uopšte ne uzbuđujem zbog toga, ne joj pridajem značaj.
Jednostavno je pustim da prođe.
Kad nečemu dajemo značaj i borimo se protiv toga, dajemo mu veću moć.

Sajberuvce: Da možeš da promeniš nešto u svom odrastanju, šta bi to bilo?

Irena Stojiljković: Moj put nije bio lak, ali vredelo je.
Bilo je dosta teških i frustrirajućih momenata, ali bilo je i puno lepih i zanimljivih.

Teško mi je bilo u vreme kada nisu postojali kompjuteri, sms poruke, internet
koji nama sa oštećenjem sluha mnogo olakšavaju komunikaciju i usvajanje znanja.
Trebalo je završiti redovnu, osnovnu i srednju školu, zatim fakultet u vreme kada
nije bilo inkluzije, kada nastava nije bila prilagodjena meni kao osobi sa oštećenjem sluha,
a i kad pojedini ljudi nisu bili raspoloženi da mi izađu u susret zbog nedostatka sluha.

Preživela sam različite diskriminacije, preskočila mnoge barijere i uspela sam da postignem
sve sto sam želela.

A šta bih promenila?
Iskreno, ništa.
Svaki trenutak, svako iskustvo, svaki izazov je bio dragocen i poučan.
Postala sam toliko snalažljiva da se i ja sama sebi čudim.

via GIPHY

Sajberuvce: Za kraj ovo, a nadamo se za početak narednog
intervjua sa tobom, pitanje od jednog Sajberuvceta:

„Šta ti je bilo najteze u skoli?“ (Katarina, 11 godina)

Irena Stojiljković: Draga Katarina, u školi mi je bila najteza fizika.
Nikada nisam uspela da je razumem.
Što se tiče uklapanja u društvo, teška mije bila sama spoznaja da se razlikujem od druge dece.
Ali sam našla nacin da to prevaziđem. Shvatila sam da je to u redu.

***

O Ireni, preneto sa Facebook stranice Sajberuvceta

Ona se zove Irena Stojiljković, i njen životni put i uspeh na tom putu
mogu poslužiti kao inspiracija deci sa oštećenjem sluha, kao i svima nama.
Irena je diplomirani defektolog-somatopet, sertifikovani reedukator psihomotorike,
life i wingwave coach. Trenutno je u procesu edukacije za psihoterapeuta.
Zaposlena je, srećno je udata i majka je devetogodišnje devojčice.
Irena ima totalno oštećenje sluha na oba uha.
Prestala je da čuje sa tri godine, pošto je preležala zauške.
Ne nosi aparate, kao ni druga pomagala.
Prilikom bolesti, oštećen je slušni nerv i aparati nisu imali svrhe,
a u vreme kada je ona bila dete, osamdesetih godina,
pomagala nisu bila razvijena u toj meri kao danas.
Ne zna znakovni jezik, sporazumeva se sa ljudima tako što govori i čita sa usana.
U tome je pravi maher.
Čita sa usana sa daljine, iz profila…
Kako sama kaže, ona vodi ispunjen i kvalitetan život.
Uspešno je integrisana u društvo ljudi koji nemaju hendikep, cenjena je i
poštovana kao član društva. Srušila je mnoge barijere i predrasude ljudi prema njoj,
iako nije bilo lako uglavnom zbog postojećeg straha i neznanja u društvu.

Radi sa decom sa smetnjama u razvoju (autizam, ADHD, oštećenje sluha) i sa njihovim porodicama,
a takođe je zaposlena i na Institutu za onkologiju i radiologiju.

Deci želi da poruči i da im pomogne da nauče da mogu da žive kvalitetan život,
iako ne čuju dobro.
Da mogu da budu cenjeni članovi društva. Da je sve u njihovim glavicama, njihovim ubeđenjima,
njihovom samopouzdanju – u njihovoj slici o sebi.
A pri stvaranju te slike o sebi kod deteta najveću ulogu igraju roditelji ili staratelji:
njihov sistem vrednosti, njihov odnos prema detetovog gluvoći, prema samom detetu,
način na koji svoju decu pripremaju za život.
Irena na svoju gluvoću ne gleda kao na „tragediju“ – za nju je to, kako kaže:“…samo tehnički problem.”.

Irena se javila Sajberuvcetu sa željom da podrži i pomogne Sajberuvcima i njihovim porodicama,
kome savet bude bio potreban.

Na tome smo ti, Irena Vukajlovic Stojiljkovic veoma zahvalni.

Sa Irenom smo, za početak, napravili jedan intervju.
Pitali smo je svašta nešto, a ona je neumorno odgovarala.
U narednim danima objavićemo link sa sajta sajberuvce.org gde će intervju biti objavljen.
Kako ćemo i šta ćemo se dalje dogovarati sa Irenom, u mnogome će zavisiti i od vaših komentara.
Eto, razmišljajte, ja odoh da radim na tom postu za blog Uvceta, a Irenu puno pozdravljam.
Do uskoro, veliki pozdrav!
#irenastojiljkovic #sajberuvce #uzor
http://defektologirena.netii.net/o-meni.html

One Comment

  1. Irenu poznajem profesionalno, a pomalo i licno. Divim se njenom obrazovanju, socijalnoj inteligenciji, blagosti, hrabrosti i resenisti da uvek ide dalje. Ona je omiljena medju prijateljima, postovana medju kolegama i voljena u porodici.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Molimo Vas unesite odgovarajući broj * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.