Stimulativno okruženje za razvoj govora

“U predškolskom periodu brzina stvaranja veza i broj novih veza neurona je neuporedivo veći nego posle sedme godine. Unutar mozga odigrava se borba za dominaciju među neuronima, stvaraju se nove veze između aktivnih neurona i novi komandni putevi. Podstiče se razvoj važnih centara u mozgu, formira se čitava mreža novih puteva neaktivni neuroni odumiru, a neaktivni putevi se gube. U toj stimulaciji neurona je odgovor na pitanje – hoće li dete dosegnuti svoje biološke potencijale ili ne.” – IQ deteta – briga roditelja, dr Ranko Rajović, Novi Sad, 2009. MENSA – NTC sistem učenja

gesund-als-vorbild-fuer-die-kinderRehabilitacija je zadatak koji roditelji moraju da shvate izuzetno ozbiljno i odgovorno, kao i bilo koju drugu brigu o zdravlju svog deteta. Kreirati stimulativno okruženje za razvoj govora deteta koje ima oštećen sluh nekada može predstavljati ozbiljan izazov. Za roditelje je nekad teško i bolno da se pomire sa tim da njihovo dete mora svakodnevno da “radi” dok ostala deca bezbrižno provode detinjstvo u igri. Često zbog toga čine detetu medveđu uslugu tako što su kod kuće preterano popustljivi prema njemu. Dete može postati zbunjeno tim dvostrukim aršinima po kojima se od njega na terapijama očekuje da bude disciplinovano i fokusirano, dok mu se kod kuće povlađuje i dopušta suviše ležerno ponašanje. Sa druge strane, može se desiti da roditelji previše forsiraju dete, tražeći od njega da i kod kuće radi jednako intenzivno kao i na terapijama, nadajući se da će na taj način brže napredovati i postizati kvalitetnije rezultate. U tom slučaju dete može odreagovati na razne načine: odbijanjem, agresijom, zatvaranjem u sebe, mucanjem, i sl. Sve to dodatno komplikuje i usporavaja rehabilitaciju i možu ozbiljno ugroziti celokupan razvoj deteta.

Očajavanje zbog toga što stvari ne teku onoliko brzo koliko bi terapeuti i roditelji želeli, strah od mogućnosti da dete možda nikada neće imati savršen i dovoljno razumljiv govor, da neće krenuti u školu na vreme, da se neće dobro snaći u vršnjačkoj sredini i još million drugih sličnih strahova, s vremena na vreme, neizbežno sustižu svakog roditelja čije dete ima oštećen sluh. Treba, međutim, uvek imati na umu da uz uporan i strpljiv trud rezultati sigurno neće izostati.

9RmQF1ZGJ16dk9s9ut5m8SNiko ne može, sa sigurnošću, unapred znati šta malo dete koje se nalazi u fazi intenzivnog razvoja može ili ne može da postigne. Rehabilitacija svakog deteta je priča za sebe. Zbog toga nema mnogo smisla porediti svoje dete sa drugom decom, bilo da su ona oštećenog sluha ili bez ikakvih problema u razvoju. Ne postoji univerzalni recept za uspeh. Mogu se, međutim, izdvojiti određene opšte smernice koje mogu pomoći roditeljima da osmisle okruženje u kome dete odrasta tako da ono deluje motivišuće i stimulativno na njegov razvoj, kao i da prepoznaju ono što mogu sami da urade kako bi usmeravali i podsticali dete da se razvija u skladu sa svojim ličnim potencijalima i mogućnostima.

Nanny1Važno je da dete, koliko god je to moguće, rehabilitaciju da doživi kao kreativnu, zabavnu i izazovnu aktivnost koja će da ga motiviše da pokrene sve svoje unutrašnje potencijale i da aktivira celokupan kapacitet kojim raspolaže u postizanju ciljeva koji se pred njega postavljaju. Iz tog razloga rehabilitacija koja za dete predstavlja izvor frustracije i stresa može biti jedino kontraproduktivna. Sa druge strane, preterano popustljiv stav i povlađivanje komforu, delovaće uljuljkujuće na dete i neće ga dovoljno podsticati. Zbog toga roditelji imaju izazovan zadatak da konstantno održavaju radnu i dinamičnu atmosferu, da insistiraju na fokusiranosti deteta, da mu ne nude gotova i laka rešenja već da ga navode da stalno iznova prevazilazi svoje granice, da ga podstiču da se trudi, da bude uporno i samouvereno. To je pogotovo važno u periodima kada napredovanje teče sporo i teško a rezultati deluju daleki i magloviti.

U radu roditelja sa detetom važna je doslednost. Bez obzira da li gledaju gosti ili radoznali prolaznici, da li se nalaze u parku ili u prodavnici. Koliko god glupo izgledali sami sebi, dok jedino vi od svih roditelja konstantno ponavljate svom detetu uz klackalicu: “Gore – dole, gore – dole, gore – dole…”, morate biti svesni da će ono na taj način mnogo brže shvatiti značenje ovih izraza, nego ako ih samo bude slušalo u radu sa terapeutom.

3e2673859fa7a849673e7cbab2a9276bRoditelji treba da se potrude da iz svakodnevnog života deteta eliminišu, ili makar svedu na minimum, sve ono što ometa ili usporava rehabilitaciju. Odvikavanje od cucle, flašice i pelena, samostalno korišćenje pribora za jelo, spavanje u odvojenom krevetu, ograničavanje gledanja televizije, navikavanje na rad sa terapeutom bez prisustva roditelja, adaptacija na vrtić i sl. često znaju da budu veliki izazovi koji zahtevaju dosta vremena, truda i strpljenja. Što odlučniji stav u takvim situacijama zauzmu roditelji, shvatiće ih ozbiljnije i dete, a zatim i okolina, prijatelji, rodbina… Detetu se, na primer, neće ništa loše dogoditi ukoliko ne dobije istog momenta ono što je zatražilo (igračku, ruku, sok,…) Naravno, nije smisao u tome, da se dete maltretira ili frustrira, već da shvati da će uz izgovorenu reč “daj” lakše doći do onoga što želi, nego uz kuknjavu, plač, pokazivanje prstom i sl. Tako nešto se mnogo lakše postiže uz dosledno ponašanje roditelja u svakodnevnim, uobičajenim situacijama, nego uz vremenski ograničeni rad na terapijama. A svaka nova reč sa smislom koju dete savlada predstavlja korak od stotinu milja.

Ljudi sa strane često ne shvataju ono što olako osuđuju. Ni roditelji ni dete neće imati puno koristi od onih koji im budu govorili “Ma opustite se biće sve u redu”, “Ne mučite jadno dete”, “I Ajnštajn je progovorio sa pet godina”. Rehabilitacija govora je pre svega uporan i ozbiljan rad i roditelji moraju biti svesni toga da neće biti sve u redu ukoliko se samo opuste i čekaju da njihov Anštajn progovori sa pet godina. Takvi komentari su u najmanju ruku neprimereni i ne treba im davati mnogo značaja makar bili upućeni iz nabolje namere ili iz neznanja.

Govor nije pojava izolovana od života

62042_article_fullDa bi se dete izrazilo putem govora, mora da želi nešto da kaže i da ima kome to da kaže. To znači da u porodici mora da se neguje zdrava komunikacija, kako sa detetom tako i među svim njenim članovima. Govor treba da bude igra u kojoj će dete poželeti da učestvuje i da bude uspešno. Igra u koju će ga uvesti njegovi najbliži, hrabreći i podstičući sve njegove napore i pokušaje. Dete govor mora da prihvati kao uzajamnu komunikaciju najčvršće povezanu sa svakodnevnim životom, a ne kao obavezu koju sat vremena u toku dana mora da odradi sa terapeutom uz knjigu i par igračaka. Moglo bi se reći da je stimulativno okruženje za dete koje treba da savlada govor, zapravo svako okruženje u kome je dete opušteno i ohrabreno da se verbalno izražava, bilo kroz dijalog, bilo kroz najrazličitije spontane igre sa rečima, muzikom, ritmom, zvukovima iz prirode i sl…  Skoro da nema situacije iz svakodnevnog života koja ne može na neki način da se iskoristi stimulišuće za razvoj govora, ukoliko je dete uključeno u tu svakodnevnicu kao aktivan učesnik, a ne kao pasivan posmatrač.

03.01.04aPotrebno je pričati sa detetom što je više moguće, čak iako ono naizgled pokazuje nezainteresovanost. Ono treba da prepozna govor kao sastavni deo života i sveta oko sebe i da poželi da ga koristi kako bi izrazilo ono što želi, ono što radi, ono što oseća… Za roditelje je, naravno, najteži početak, kada dete još uvek nema jasnu povratnu reakciju, a oni nemaju dovoljno znanja ni iskustva. Zbog toga je baš u tom početnom periodu, posebno važno održavati pozitivnu atmosferu, entuzijazam i kreativnost. Uputstva terapeuta treba shvatiti kao okosnicu stimulacije koja se sprovodi kod kuće, međutim, ne sme se smetnuti sa uma da dete kod kuće treba da se oseća slobodno i opušteno. Često je za roditelje veliki izazov pronaći pravu meru između igre i učenja. To, svakako, zahteva određeno iskustvo i vreme. Zbog toga moraju biti spremni da uče uporedo sa detetom. Vremenom, zajedno će otkriti razne mogućnosti da, ne sputavajući suviše slobodu igre i spontanost, sprovode preporučene vežbe i stimulaciju.

9671310-r3l8t8d-1000-4Roditelji ne smeju da gube iz vida da je ono čemu zapravo žele da nauče dete komunikacija. A komunikacija je po svojoj suštini interaktivan proces. Da bi se sa detetom uspostavila kvalitetna komunikacija, kao što je neophodno obezbediti mu mogućnost da uopšte primi informaciju (npr. besmisleno je vikati na dete i insistirati da odreaguje ukoliko ono objektivno ne može da čuje ili da razume ono što mu se govori) jednako je važno prepoznati i pravilno protumačiti njegovu povratnu reakciju (verbalnu ili neverbalnu). Da bi komunikacija bila kvalitetna i dvosmerna, detetu se mora dati dovoljno vremena da se izrazi (ne požurivati ga, ne nametati mu svoje odgovore i sl.). Roditelj mora pokazati strpljenje, volju i spremnost da razume dete. Kada nailazi na razumevanje i podršku sagovornika dete se ohrabruje da ravnopravno učestvuje u komunikaciji, da je samo inicira i da se oseća samouvereno i sigurno u sebe. U takvom raspoloženju dete mnogo lakše usmerava i zadržava pažnju pri vežbama, aktivnije učestvuje u njima i otvorenije je za saradnju.

Sporije je brže

54ffbd43f02be-mom-son-laundry-deDoba u kome živimo nameće trend po kome se sva dešavanja odvijaju u nekom ubrzanom ritmu koji podrazumeva česte promene, zahteva brza prilagođavanja i nosi sa sobom hroničan nedostatak vremena. Samim tim, sve one aktivnosti koje nemaju instant opciju i koje po svojoj suštini zahtevaju temeljitost, strpljivost i vreme onoga koji želi da im se posveti, na neki način postaju skrajnute na marginu svakodnevnog života. U skladu sa tim, konstantno se usavršavaju i različiti proizvodi na tržištu koji imaju za cilj da omoguće čoveku da što brže i lakše završava svakodnevne obaveze kako bi organizovao život što udobnije i kako bi mu ostalo što više slobodnog vremena za neke druge aktivnosti.

Gledano iz perspektive roditelja čijem detetu je potrebna stimulacija za razvoj govora, često ti “olakšivači” i “ubrzivači” života koji omogućuju da se stvari odvijaju “pritiskom na dugme”, bez mnogo psihofizičkog angažovanja i trošenja vremena, više odmažu nego što pomažu. Zbog toga je često svrsishodnije i efikasnije raditi stvari na stare, zaboravljene načine koji možda zahtevaju više vremena i truda, a obezbeđuju manje komfora, ali zato ostavljaju mnogo veći prostor za kreativnost, igru i međusobnu komunikaciju. Osnovni cilj, međutim, koji u ovom slučaju roditelji treba da imaju pred sobom jeste da dete što uspešnije savlada govor, a ne da živi u što većem komforu. Roditelji treba da se postave u skladu sa tim ciljem i prema naizgled nevažnim i trivijalnim stvarima koje čine sastavni deo svakodnevnog života jer to je, možda, i najlakši način da se rehabilitacija govora diskretno provuče kroz svakodnevne aktivnosti u kojima dete učestvuje, a da se pri tom ne remeti spontanost i sloboda vremena provedenog kod kuće.

how-to-support-a-new-motherPripremajući, na primer, hranu zajedno sa detetom, roditelji imaju bezbroj mogućnosti da rade stimulaciju govora spontano kroz igru. Dete ima priliku da uči nazive namirnica ali i da ih dodirne, da im oseti ukus, da posmatra proces pripreme i da učestvuje u njemu, da samo sipa, meša, oblikuje… Koliko tu samo ima imenica, glagola, prideva, brojeva… Više nije prioritet da hrana bude vrhunskog ukusa, niti da bude brzo gotova, niti da ostane čista kuhinja. Prioritet je iskoristiti što bolje takvu situaciju za vežbu i stimulaciju, otkrivajući detetu svet boja, ukusa, mirisa, dodira i učeći ga jeziku pomoću kog taj šareni svet može da se opiše i izrazi na bezbroj načina. Reči koje prate takvu igru dete prima u celokupnom njihovom značenju.

Na primer, za dete reč šećer prestaje da bude samo oznaka za sliku nacrtanu u knjizi terapeuta i postaje nešto belo, slatko, lepljivo, što krcka pod zubima, što se prospa na pod, curi niz prste, što tata sipa u svoju kafu, a mama ne sipa u svoju… Reč na taj način biva umetnuta u životni kontekst deteta i dobija svoju pravu funkciju. Nekada je potrebno jedan pojam upotrebiti nekoliko hiljada puta da bi ga dete oštećenog sluha konačno usvojilo i zapamtilo i da bi bilo u mogućnosti da ga ispravno koristi. To može da zvuči prilično obeshrabrujuće. Ako, međutim, roditelj svaki put u toku dana dok, na primer, priprema kafu uključi i dete u taj proces, prateći živim govorom sve što radi, i ako svaki dan tridesetak puta upotrebi reč šećer u raznim kontekstima, za mesec dana izgovoriće je oko 1000 puta, a neće ni biti svestan toga.

Postoji bezbroj svakodnevnih aktivnosti koje se mogu iskoristiti na takav način. Prostiranje opranog veša na štrik, odlazak u prodavnicu, na pijacu, u banku, kod doktora, spremanje stana, pranje sudova, briga o ljubimcu, pravljenje kolača… Primera je bezbroj. Svaka situacija se u određenoj meri može iskoristiti u tu svrhu. Što dete češće i aktivnije bude uključeno u te realne životne situacije, brže, spontanije i kvalitetnije će se odvijati njegova rehabilitacija.

Njeno veličanstvo – televizija

Veliki broj ljudi ne može da zamisli boravak u dnevnoj sobi bez uključenog televizora, čak i ako ga niko zapravo ne gleda. Zbog toga televizija predstavlja možda najveći kamen spoticanja kada je u pitanju menjanje porodičnih navika u cilju rehabilitacije. Zbog čega je televizija nije stimulativno okruženje već zapravo loš saradnik u razvoju govora deteta? Iako na prvi pogled televizija roditeljima može da deluje kao podsticaj u razvoju govora, zapravo je potpuno suprotno.

stimulativno okruženje

Dok gleda televiziju dete je samo pasivni slušalac i gledalac i zapravo ne učestvuje ni u kakvom interaktivnom procesu komunikacije. A upravo je ta interaktivnost neophodna da bi se dete podsticalo i motivisalo da koristi govor kao način izražavanja i kao sredstvo komunikacije. Dete oštećenog sluha kome je direktno ugrožen razvoj govora nema puno vremena za gubljenje. Ukoliko ne bude imalo izbor sedenja ispred televizora, svakako će imati veću šansu da svoju pažnju usmeri na druge korisnije igre i aktivnosti. Da bi rad i komunikacija sa detetom imali smisla neophodno je zadobiti i zadržati njegovu pažnju. Verovatno ne postoji besmisleniji i beskorisniji napor od bezuspešnih pokušaja da skrenete pažnju deteta koje preko vašeg ramena gleda u tv–ekran. Sa druge strane, ono to verovatno neće činiti ukoliko vi ne budete činili isto u obrnutom slučaju. Zbog toga televizor treba da bude isključen ukoliko ga niko od prisutnih konkretno ne koristi.

Sa druge strane, televizija ne treba da postane tabu tema u kući, predmet nagrada ili kazni. Potrebno je, zapravo, samo umanjiti njen neosnovano preuveličan značaj u svakodnevnom porodičnom životu, u korist nekih drugih aktivnosti koje podstiču zdravu komunikaciju i interakciju između deteta i ostalih članova porodice. Posebno je opasno ukoliko dete gleda sadržaje na stranom jeziku koji nisu sinhronizovani. To samo još više može da oteža već ugroženo usvajanje jezičkih struktura maternjeg jezika i da stvori dodatnu konfuziju u dečijem mozgu. Iako je opšte poznato pravilo da deca lakše usvajaju strane jezike što su mlađa, kada je detetu ugrožen razvoj govora ova prednost se pretvara u ozbiljnu opasnost. Zbog toga ne bi trebalo uvoditi učenje stranog jezika dok logoped ne oceni da je detetovo vladanje maternjim jezikom na zadovoljavajućem nivou.

Prethodno – Nastavak

http://sajberuvce.org/pisani-materijali/razgovori/dr-ranko-rajovic-za-sajberuvce-dete-koje-ne-cuje-mozemo-aktivirati-tako-sto/

http://sajberuvce.org/pisani-materijali/razgovori/ajnstajnov-sindrom-verujte-u-svoje-dete-i-ocekujte-mnogo/

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Molimo Vas unesite odgovarajući broj * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.