Budite to što jeste. Vi ste sjajna djeca i imate slušne aparate. Pa šta?

Autor: Zoran Jovanović Zoks – multimedijalni dizajner i Sajberuvce

Želio bih svim roditeljima Sajberuvaca, a na molbu Jelene Pavićević – Ilin, podijeliti neka moja iskustva u vezi škole i kako da školovanje ne bude ni za koga stresno. Od Sajberuvca, preko učitelja – učiteljice, pa do drugara iz razreda.

No, ja nisam imao nikakve savjete, a ni moji roditelji, jer sam odrastao u malom mjestu, Orasje na Savi, na granici BiH i Hrvatske. Mislim da sam bio jedino Sajberuvce na opštini Orasje.

Ne bih znao sada reći koji je najvažniji savjet za vas roditelje Sajberuvaca, ali pisaću ono što ja mislim da je najvažnije, pa cu ih pisati nekim mojim redosljedom:

Veoma je važno da upoznate budućeg učitelja – učiteljicu koja će 4 godine učiti vaše dijete raznim školskim predmetima i aktivnostima.
U toku upoznavanja sa učiteljem – učiteljicom, skrenite pažnju na to da je vaše dijete Sajberuvce, i da može da govori i čuje, ali sa određenim teškoćama, i koje uz malu pomoć i motivaciju učitelja – učiteljice, može da bude veoma sretno i veselo dijete (učenik-učenica) koje će jedva čekati ići u školu. Vjerovali ili ne.

„Naučite“ učiteljicu ili učitelja da je razlika ogromna između – čuti i razumjeti.
Da bi vas bolje razumjeli i shvatili kakva je to razlika, koristite neki primjer iz života. Na primjer, ako učitelj – učiteljica nose naočare za vid, tada im predočite:
„Vi vidite bez naočara, ali nije vam baš jasno šta to tačno vidite. Imate osjećaj da vidite kao kroz maglu, neke obrise. A kad stavite naočare, onda sve jasnije vidite. Dakle, u slučaju našeg Sajberuvceta, u prvom slučaju jeste da čujete „nešto“ a u drugom da to „nešto”, i razumijete.

Ne znate sa kakvim pedagozima možete da imate posla, ali radi vas i učitelja – učiteljice ovo naglasite, da ne bude poslije nesporazuma.

Zašto je to važno? Važno je zbog samopouzdanja Sajberuvceta.

Važno je da učitelj – učiteljica ne traži od Sajberuvceta da radi diktat. Može vaše Sajberuvce imati razna slušna pomagala, ali ako ima nervno oštećenje sluha, teško da će stići sve riječi čuti i razumjeti, a onda ih i zapamtiti, te ih i zapisati. Posebno ako Sajberuvce sjedi negdje u sredini učionice.
A ako Sajberuvce želi da radi diktat, učitelj – učiteljica ne bi trebalo da strogo ocjenjuju, jer je besmisleno tražiti da diktat koji je radilo Sajberuvce bude precizno i tačno urađen kao kod onih učenika koji nisu Sajberuvca. Malo protekcije, zapravo razumjevanja od strane učitelja – učiteljice u ovom specifičnom slučaju, nikome neće naškoditi ali Sajberuvcetu moze dići samopouzdanje.

Ja sam imao situaciju sa mojom učiteljicom u osnovnoj školi da je ona čitala, a mi pisali diktat. Ja sam pisao ono što sam ja razumjeo. I učiteljica je vidjela da sam ja „odustao“ od diktata i da nešto sasvim deseto radim, te je uzela moju svesku i pročitala naglas pred cijelim razredom. Naravno, svi su se smijali. Ja nisam. I dan – danas smatram da moja učiteljica nije ni trebala da bude pedagog. Poslije te scene, ja bih joj dao momentalan otkaz.
Zato, ako vaše Sajberuvce ne može da prati diktat (probajte da testirate sa nekim diktatom, pa ako ide, super! a ako ne ide – jednostavno ne ide, nije to toliko ni važno, ima važnijih stvari…)

Sledeće, poslije diktata jeste da učitelj-učiteljica, kada prozove vaše Sajberuvce da mu postavi neka pitanja iz nekog predmeta – ne treba nikako da viče jer „misli“ da je Sajberuvce ne čuje.
I to možete naglasiti: Glasno pričanje u velikom broju slučajeva – ne pomaže.

Samo odmaže i može da stvori neku vrstu straha i odbojnosti.

Glasan govor i usputna gestikulacija nema nikakvog smisla i vrijeđa dostojanstvo. Niko ne voli da se neko dere na njega bez obzira koji je povod tome.

Ono što učitelj-učiteljica može da uradi jeste da dođe do klupe gdje sjedi vaše Sajberuvce i da la-ga-no (sporo, razumljivo i sa jasnom dikcijom) postavi pitanje. Nikako da postavlja pitanja okrenuta leđima ili da prekrije nečim usta… Veoma je važno da Sajberuvce moze da vidi i usta. Mi koristimo vid da bismo što bolje razumjeli… Ako se desi, a dešavaće se, da vaše Sajberuvce ne razumije pitanje a odgovori pogrešno, neka učiteljica ponovi pitanje. Idealno bi bilo kada bi učiteljica postavila pitanje, a onda rekla Sajberuvcetu da ponovi pitanje. Ako je pitanje uspješno ponovljeno, tada Sajberuvce – odgovara na pitanja.

Poslije ovoga… drugari iz razreda. Ako je u super drustvu (divno vaspitana djeca koja prihvataju i razumiju različitosti i time se nikome ne rugaju), onda zaista nema brige. Ako ima druga, drugaricu, ili više njih koji će mu pomagati da bolje razumije i shvati šta je zadatak, šta je tema…i šta je na kraju krajeva, domaći zadatak… te prepisivanje iz sveske ako nisu razumjeli… to je savršeno i to je naša zona komfora. Kasnije, vremenom, može se polako napuštati ta zona, time jačamo sebe i naše samopouzdanje.
Naravno, učitelj-učiteljica mogu dati papir sa pitanjima iz matematike ili srpskog jezika umjesto da ih diktira. Ja sam imao problema sa time, pa sam imao i lošije ocjene.

Veoma, veoma važno je da učitelj-učiteljica „edukuje“ i roditelje vršnjaka vašeg Sajberuvceta, kao i vršnjake u razredu da razumiju i shvate da je različitost poželjna i da nikako druge ne osuđuju i rugaju im se… To je i na kraju krajeva – posao učitelja-učiteljica.

Dodatak: učitelj-učiteljica mora donekle da razumije i shvati da može da se desi da slušni aparat (nemam kohlearni implant, pa ne znam ništa o tome) može da se isključi jer je baterija potrošena… i da kada Sajberuvce mijenja baterije, briše aparate i tsl, to nije nepažnja na času, već nešto što se može desiti i to treba da bude tolerisano.

Savjeti za Sajberuvca:

Budite to što jeste.
Vi ste sjajna djeca i imate slušne aparate. Pa šta?

Ako možete, družite se. Nemojte da se stidite.

Nađite nekog druga-drugaricu koji će vam pomagati u slučaju da nešto niste dobro razumjeli, ali da ste čuli… Drug-drugarica koja ce imati strpljenja i volje da vam u tome pomaže.
Možda i vi sami mozete da pomažete nekome iz razreda ako ste sjajni u matematici, crtanju, pisanju i tako dalje. Onda će i oni vama pomagati u nečemu u čemu niste sjajni. Da prepisujete, da zapišete šta je bio domaći zadatak. Nekad nam neće pomoći, dešavaće se, ali to je samo privremeno. I vi imajte strpljenja za druge. Da, nekad je dosadno nekome ponavljati 5 puta, ali svako ima loš dan, zar ne?

I, čitajte mnogo knjiga shodno vašem uzrastu (ja sam čitao avanturističke knjige, od “20000 milja pod morem”, preko “Djeca kapetana Granta” pa do “Gospodara Prstenova” i tako bogatio sopstveni fond riječi i gramatiku).

Uživajte u školi, u druženju!

Samo hrabro naprijed i koračajte uzdignute glave!

***

O Zoranu:

Ja sam Zoran Jovanović, živim i radim u Beču, u veoma sam sretnom i skladnom braku.

Bavim se multimedijalnim dizajnom, od crteža na papiru, pa do digitalne ilustracije (karikature, ilustracije, stripovi…) te video dizajnom poput 2D i 3D animacije. Nekada sam radio na TV Kopernikus u Beogradu, na mjestu dizajnera, te sarađivao sa mnogim firmama diljem svijeta preko freelance sajta, nekadasnji Elance (danas je to Upwork).

Svaki dan učim i pratim nove trendove koliko je to moguće, naravno.
Takođe, učim i njemački i engleski jezik u formi pisanja i čitanja. Govor na tim jezicima nije loš, ali je razumijevanje – mnogo teže. Ali, ne predajem se.

Imam potpuno oštećenje sluha (95%), telesni invaliditet od 80%. Za nas nagluve i gluve je malo teže naci posao u struci jer smo okruženi predrasudama, ali živjetu u okruženju sa ljudima koji vam pomažu tako što su uz vas i bodre vas da i vi nađete svoje mjesto pod Suncem – neprocjenjivo je!

U svakom slučaju, treba svako da se bavi onim što ga ispunjava i što zaista voli, a ne da radi ono što mora i na šta je prinuđen. Naša situacija je takva da vecina nas radi najlošije plaćene poslove (svaka čast svakom poslu, nijedan nije sramota raditi) jer imamo prepreke koje su premostive ali nekad mi nismo sami dovoljno jaki da ih savladamo. TO je za mene poražavajuće jer znam da mi, gluvi i nagluvi, imamo mnogo više potencijala nego što mnogi znaju i pretpostavljaju!

Jedan od mojih ciljeva, dugoročnih jeste da nekako napravim kompaniju koja će zapošljavati isključivo osobe sa oštećenim sluhom a koji će raditi kreativne poslove. Svakom ko je talentovan, srediti jedan ili više kurseva iz oblasti kreativnosti.
Naravno, što se tiče komunikacije sa klijentima, tu bi radile osobe koje čuju, razumiju, i znaju engleski jezik. I bile bi dvije – tri osobe koje bi objašnjavale radne zadatke zaposlenima, neka vrsta supervizora.
I tako bismo svi zarađivali, radili poslove koje volimo i bili sretni što takvo što postoji.

Moji radovi su na sledecim linkovima:

https://www.behance.net/zoks

https://www.facebook.com/groups/zoksnadrealityshow/

https://www.facebook.com/Zoks.Portrait.Caricatures/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Molimo Vas unesite odgovarajući broj * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.

Share